Ова књига се бави иконом као потврдом православног принципа свевремености.
Дело је групе релевантних византолога и историчара иконографије: Лилије Јевсјејеве, Наталије Комашко, Михаила Красилина, игумана Луке (Головкова), Јелене Осташевко, Олге попове, Ангелине Смирнове, Ирине Јавзикове и Ане Јаковљеве.
Књига нуди богат фонд информација које употпуњују поглавља о богословским основама иконе и иконографије, о техници икона, византијским иконама 6-15. века, грчким иконама после пада Византије, иконама древне Русије 11-17. века, грузијским иконама 10-15. века, иконама Србије, Бугарске и Македоније 15-17. века, иконографији Украјине, Белорусије и Румуније, руским иконама од 18-20. века и иконама 20. века.
Овим значајним историјским издањем актуелизована је питање смисла иконе, питање, њеног онтолошког аспекта, а поред тога и подстакнуто подсећање на увек живу слику прве иконе, на њено примарно значење које се односи на приказивање јединственог лика Божијег.