Да ли је могуће волети човека, а немати у њега поверења? Могуће је. Истинита љубав може да примећује недостатке човека исто тако оштро као и злоба. Али се љубав на свој начин нежно односи према човековим недостацима. Љубав чува и спасава људску душу за вечност; злоба је мучи, убија. Љубав воли самог човека, а не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило и оштрије него злоба види све несавршенство овога света.
Подвиг духовне прозорљивости је видети све грехе људи и осуђивати свако зло, а при томе не осудити никога… Само од Бога озарен човек је способан на такву љубав.
Да, могуће је волети и немати поверење. Али, зар није поверење обележје искрене душе, и није ли искреност карактеристика љубави? Не; љубав је шира од искрености. И без искрености душе, у овом свету може бити љубави… Старац Амвросије Оптински или преподобни Серафим волели су људе пламеном љубављу и у Духу им служили. Међутим, нису се свима откривали, а и када су то чинили – чинили су у малој мери; чували су своју душу од људских погледа, проничући својим погледом у људске душе. Духовник на исповести уопште не открива своју душу онима који се исповедају. Али душа истинског духовника је отворена – не посматрањем, већ љубављу и кроз љубав се види у свету. Старац не открива увек и свима оно што је сазнао од Бога. Али свакоме прилази у односу на његово духовно стање.
Мајка не говори своме детету све о чему размишља и скрива нешто од њега, не зато што га не воли, већ испољава љубав према њему, управо скривајући све оно што је за њега некорисно, за што он још није дорастао, што не може да прими у своју незрелу душу. Неискреност, индиректност, као и „неповеравање” – могу да буду благи… Лекар не открива све болеснику, као ни начелник – потчињеном, нити учитељ – ученику. Стање и узраст, као и спремност одређују предмет и истину која се пројављује у свету…
Архиепископ Јован (Шаховској)