Лествица спада у ред подвижничко-аскетских списа, које су писали многи рани оци, посебно египатски и синајски пустињаци, као и оци Свете Горе. Ту можемо посебно поменути аскетска дела светих сиријских отаца Исака и Јефрема, филокалијске оце светог Симеона Новог Богослова, као и Невидљиву борбу светог Никодима Агиорита. Свима њима је заједничко да су то монашка дела утемељена на светом Јеванђељу и Лествици Блаженстава, у којој је сам Господ Христос показао пут усвајања јеванђелских врлина, као пут усхођења човека ка Богу и његовог обожења. Тај циљ има и Лествица светог Јована.
Ова књига састоји се од 33 степена, по броју Спаситељевих година живота, који подвижника вере (не само монаха) узводи од земаљског и трулежног живота до живота у Христу, речено језиком и богословљем светог апостола Павла. Прве лествице су: удаљавање од света (греха), туђиновање и послушање. Те врлине су потребне и у свету, јер није могуће живети у Цркви по законима огреховљенога тела и по својој вољи. То важи за све. После свети Јован говори о свим човековим страстим: злоби, мржњи, зависти, пристрасности, стомакоугађању, страстољубљу, среброљубљу, сујети и таштини, као и подвижничкој борби до крви са њима. То је, језиком аскета речено, излазак из Египта. Немогуће је напредовати у духовном животу и на духовној лестивици уколико не победимо поменуте богопротивне страсти и демоне који се крију иза њих. То важи како за монахе, тако и за мирјане.
У другом делу Лествице описује се подвижничко усхођење у божанственим врлинама, које се крунишу царицом свих хришћанских врлина – љубави, јер ко у љубави стоји, у Богу стоји. Циљ Лествице је, дакле, истоветан са Јеванђељем Христовим. Лествица је то Јеванђеље исписано језиком аскета боготражитеља Православне Цркве. Језиком светог апостола Павла речено, у Лествици је описано како са себе свући старог човека – старог Адама и обући се у новога – у Христа.