Из предговора – ДРЕВНЕ ЛОМАЧЕ, КАО И ОНЕ БУДУЋЕ
Јанко Јелић је један од савремених српских писаца који је доиста по мојој мери. А заправо, требало би бити, и по мери других, јер је, као такав, у својој приповедачкој зрелости, у пуноћи наративног веза и умећу да створи вешту и заводљиву композицију, у складном ритму, бројним слојевима значења, идејности и духовитости, која онирично али не изнебуха излази и на веома изазовне, високе обале метафизичког, Јелић јединствена појава у нашој новијој књижевности.
Стицајем околности, упућен сам на више начина, у меандре новије српске прозе, која је, као и што јој приличи, била увек високо на серпентинама не тек регионалног, већ и европског књижевства. Јелић је за мене и с првим романом, с Преображајима, а потом, са Златним човјеком, који је право ремек-дело, а за ту вам тврдњу добар стојим, свуда и на сваком месту, био велико изненађење, не зато јер нам доноси нешто ново кроз своју врсну поетику, већ што нам говори о оном што је предуго било и затомљено, сакривено или скрајнуто.
Саво Стијеповић