”…Поставити питање Српској Православној Цркви о оправданости култа и обреда Крсне славе, са позиције да то не познају други православни народи пошто они немају Славу, било би предањском духу Цркве неприхватљиво. Појава Славе као обреда, и генерално као феномена, није новина неприхватљива за Цркву. Имајући моменат свога настанка, због својих корена и елемената генезе, представља искључиво црквени плод, што богослужење Цркве и доказује, а чији нам харизматско-стваралачки моменат химнографија и приповеда. Пример имамо у тропару, који опевавајући и хвалећи светог Василија Великог, вели да је црквене обичаје украсио. Имамо пример и у случају наше Славе, када живо богослужбено развијање обреда колача и жита коначно уређује у 19. веку митрополит Михаило.
Разлог томе свакако јесте да Слава као агапа, као њен продужени и развијени обред, апсолутно пратећи харизматику Духа који дише где хоће, прати ранохришћански темељ у кирило-методијевском и светосавском моделу. Градећи се временом, гранајући виноградарске плодове на Чокоту Истинитом (Јн. 15,1), Слава је настала и развијала своју форму у недрима Српске Цркве, где богослужбено живи и живеће док је год светосавског наслеђа и последњег православног Србина, што је народна изрека давно изразила речима: Где је Србин – ту је Слава.”