У раним и средњим седамдестим годинама ХХ века, када је о. Серафим писао ову своју књигу, многе појаве које је описивао биле су сматране застрањивањима на маргинама друштва. Али, он је увиђао шта долази: видео је како оно што је маргинално постаје све више главни ток. Увиђао је застрашујуће јединство циља иза широког спектра, споља гледано, сасвим различитих феномена, и видео је како се на хоризонту помаља коначни исход. Док је путовао ка југу, са својом књигом која је скидала маску са најлукавијих облика.
Семе књиге Православље и релшија будућности је сазревало већ неко време у о. Серафиму. Као и његов „Курс опстанка“, ова књига је била плод мукотрпног рада на делу Царство Човечије и Царство Божије. О. Герман га је терао да коначно заврши свој tantum opus, али је о. Серафим одустао од тога, јер је то био превелик посао да би се предузео уз све остале послове, а, уз то, и због тога што је то сматрао исувише интелектуалним и апстрактним послом. „Потребно нам је нешто практичније“, говорио је о. Герману. Његов интелектуални елитизам је сада био ствар прошлости. Узрастао је и у спољашњем и у унутарњем знању, и достигао је моћни став који долази од трезвеног и спасењског духовног живота, па је и његово писање постало приступачније, разумљивије, темељније и усмереније, а не сложеније или неразумљивије. Следећи стазу еванђелске једноставности, сада је писао на начин који су сви млади и стари, образовани и необразовани – могли да разумеју.