Преподобни Григорије Синаит – и његови духовни следбеници

Игуман Петар (Пигољ)

• Преподобни Григорије Синаит – и његови духовни следбеници

Митрополит Амфилохије (Радовић)

• Исихазам као освајање унутарњих простора
• Синаити и њихов значају животу Србије XIV и XV века

Исихазам као освајање унутарњих простора – Митрополит Амфилохије (Радовић)

Синаити и љихов значај у животу Србије 14 и 15 века.

Jе­дан од цен­та­ра из ко­јег  је у 13. и 14. ве­ку по­те­као но­ви та­лас ду­хов­ног и кул­тур­ног пре­по­ро­да би­ла је Све­та Го­ра, где се у то вре­ме по­ја­вио сна­жан си­на­ит­ско-све­то­гор­ски по­крет, ко­ји је иза­звао ду­хов­ни по­лет. По­крет је та­ко на­зван по име­ну ње­го­вог осни­ва­ча, пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та, као и по ме­сту на ко­ме је на­стао. Окре­та­њем ка из­во­ри­ма пра­во­слав­не ду­хов­но­сти и об­на­вља­њем древ­них мо­на­шких те­ко­ви­на, овај по­крет је про­у­зро­ко­вао по­ја­ву ре­ли­ги­о­зно-кул­тур­не стру­је, у исто­ри­ји по­зна­те као иси­ха­зам. Иси­ха­стич­ки по­крет, ко­ји се ра­ши­рио по бал­кан­ским и ју­жно­сло­вен­ским зе­мља­ма, из­вр­шио је ве­ли­ки ути­цај ка­ко на мо­рал, та­ко и на дру­ге обла­сти жи­во­та и де­лат­но­сти људ­ског дру­штва.

Све­ти Гри­го­ри­је Си­на­ит, ко­ји је, за­хва­љу­ју­ћи свом под­ви­жни­штву, по­стао ро­до­на­чел­ник тог ду­хов­ног на­сле­ђа, озна­чио је по­че­так чи­та­ве ге­не­а­ло­ги­је иси­ха­ста, и ње­го­ви  ду­хов­ни по­том­ци се, ван сва­ке сум­ње, мо­гу на­ћи и да­нас. Ро­до­слов­но др­во си­на­ит­ских све­ти­те­ља је нео­бич­но ве­ли­ко и раз­гра­на­то. Ту се нај­пре по­ми­њу не­по­сред­ни уче­ни­ци пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја , о ко­ји­ма го­во­ри и па­три­јарх Ка­лист у жи­ти­ју ово­га све­ти­те­ља, за­тим ње­го­ви след­бе­ни­ци, о ко­ји­ма са­зна­је­мо из не­ких жи­ти­ја то­га вре­ме­на и исто­риј­ских до­ку­ме­на­та, а оста­ле по­је­ди­но­сти на­ла­зи­мо у по­бо­жном на­род­ном и мо­на­шком пре­да­њу, ко­је чу­ва жи­ву успо­ме­ну на мо­на­хе си­на­и­те. Де­лат­ност пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та и ње­го­вих ду­хов­них след­бе­ни­ка не са­мо да је об­но­ви­ла древ­не мо­на­шке те­ко­ви­не уну­тра­шњег де­ла­ња, она је по­ста­ла и ко­рен огром­ног ро­до­слов­ног др­ве­та ма­на­сти­ра ко­ји су на­ста­ја­ли у 14. и 15.ве­ку и  ко­ји су жи­ве­ли у ду­ху сво­га оца и осни­ва­ча.