„Војловички стослов“ Светог владике Николаја Охридског и Жичког једно је од његових значајних дела насталих током Другог светског рата, у време када је, као заточеник нацистичких окупационих власти, боравио у манастиру Војловици код Панчева.
У сто две кратке главе Свети владика Николај излаже своје размишљање о духовним темељима српског народа, животу Православне Цркве, светосавском наслеђу и односу вере, друштва и државе.
Написано у времену страдања и неизвесности, ово дело поставља питање од кога, према Владичином схватању, зависи будућност једног хришћанског народа: како сачувати веру, духовно јединство и хришћански начин живота када се руше спољашњи ослонци друштва?
Владика Николај је у манастиру Војловици био заточен од децембра 1942. до септембра 1944. године. У немогућности да слободно проповеда и непосредно руководи својом паством, своја размишљања о обнови црквеног и народног живота изложио је у облику кратких, заокружених поглавља.
Тако је настао „Војловички стослов“ — дело које истовремено има карактер духовног завештања, црквеног размишљања и програма народне обнове.
У средишту Владичине мисли налази се Црква као духовни темељ заједнице.
Он наглашава да Цркву не чине само њени епископи и свештеници, већ сви верници. Зато ни њена обнова није искључиво задатак црквених старешина, него заједничка одговорност читавог народа.
Прави црквени поредак, према његовом тумачењу, не може настати само доношењем правила, уредаба и закона. Он пре свега зависи од духовног стања самих људи — од њихове вере, љубави, заједништва и испуњености Духом Светим.
Из те основне мисли Владика развија своје разумевање улоге Цркве у животу народа.
Посебно издваја четири главне дужности Цркве: да просвећује људе Христом, утврђује их у добру, брине о сиромашнима и чува добре народне обичаје и стваралаштво.
У испуњавању тог задатка, наглашава, треба да учествују сви чланови Цркве, а не само свештенство.
Значајан део „Војловичког стослова“ посвећен је односу Цркве и државе.
Полазећи од сопственог разумевања српске историје, Владика Николај заступа идеал друштва у коме су вера, морал, народни живот и државно уређење међусобно повезани. Он сматра да државна снага и трајност нису довољне саме по себи ако народ изгуби своје духовне и моралне темеље.
Зато се непрестано враћа Светом Сави и светосавском предању, у којима препознаје образац за уређење српског црквеног и народног живота.
Владика подсећа на улогу коју је Српска Православна Црква имала кроз векове — не само у богослужењу и духовном руковођењу, већ и у очувању народног идентитета, писмености, историјског памћења и наде у временима туђинске власти.
У том контексту посебно истиче монаштво и манастире.
Манастири су за Владику Николаја много више од историјских споменика или места повученог монашког живота.
Он их посматра као духовна средишта из којих су вековима потицали молитва, просвета, благослов и морална снага народа.
У својим размишљањима подсећа на Хиландар, Студеницу, Жичу, Пећ и друге српске светиње, указујући на њихову улогу у обликовању српског духовног и историјског живота.
Посебно је занимљиво његово поређење монаха и српског сељака. У њиховом начину живота препознаје заједничке особине: труд, молитву, пост, скромност, поверење у Бога и свест о пролазности земаљског живота.
Кроз таква размишљања Владика развија ширу слику о томе шта је, по његовом уверењу, вековима давало снагу српском народу.
Истовремено, „Војловички стослов“ садржи оштру критику духовног удаљавања од сопственог предања.
Владика говори о слабљењу вере, занемаривању монаштва, материјализму, подражавању туђих друштвених образаца и покушајима да се живот народа уреди без ослонца на Цркву.
Његова размишљања о држави, другим верским заједницама и западним друштвима треба читати у историјском контексту у коме су настала, као израз његовог тадашњег богословског, националног и друштвеног погледа.
Управо због тога књига није само духовно штиво, него и значајан извор за разумевање Владичине мисли у једном од најтежих раздобља српске историје XX века.
Посебност дела огледа се и у његовој форми.
Уместо дугих расправа, Владика своје мисли излаже у сто две нумерисане главе, од којих многе представљају кратка, снажна и заокружена размишљања.
Такав начин писања омогућава читаоцу да се задржи на појединачној мисли, размотри њен смисао и постепено прати развијање Владичиног погледа на Цркву и народ.
Иако настало пре више од осам деценија, дело поставља питања која остају важна за разумевање односа вере и јавног живота: шта чини духовну снагу једног народа, каква је улога Цркве у друштву, шта значи припадати црквеној заједници и како се чува наслеђе предака?
„Војловички стослов“ зато ће посебно занимати читаоце дела Светог владике Николаја, љубитеље православне духовне литературе, али и оне које занимају српска црквена историја, светосавље, монаштво и хришћанско разумевање друштва.
Ово је књига о духовној одговорности — појединца према Цркви, Цркве према народу и сваког поколења према вери и предању које је наследило.
Из заточеништва у Војловици Свети владика Николај оставио је сведочанство своје бриге за духовни живот народа, позивајући читаоца да обнову заједнице не тражи само у спољашњим променама, већ пре свега у обнови вере и хришћанског живота.

Категорије
















