Из предговора + Митрополита Амфилохија, Крњево 1987.
„Једини циљ ове Богом и смирењем светих озарене душе био је да прослави, својим сведочанством и искуством, Име које је изнад сваког имена и у коме је једини спас људима (ср. Дела ап. 4, 12), тојест Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа…
…Непознати писац ове књиге припада оном многобројном јату руских бескућника боготражитеља који су ходили од једног краја Русије до другог: од Лавре преподобног Сергија до Саровске пустиње и Валаамског манастира у данашњој Финској; од Оптинске пустиње до кијевских пештера; од Сибира до Горе Атонске и до светога града Јерусалима… У њиховој нарави и начину живота било је нечега истоветнога са хришћанима древних времена, описаним на следећи начин у једном спису из првих векова хришћанске историје: „Они живе у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, а свака отаџбина – туђина… У телу живе, али не живе телесно; по земљи ходе, али живе и бораве на небу“ (из Писма Диогнету, 5, 5. 8)….Он нам описује свој сусрет са живим молитвеним Предањем, препуним чудесне преображујуће силе, за свакога ко се напоји са његових извора. To Предање – то су неисцрпне ризнице унутарњег богатства, – које се отиче кроз непрестану „умну молитву“.
Прошло је више од сто година од појаве првог издања ове књиге, а она не само што не губи него све више и више добија у значају. Више од сто година она ходи, као неки радосни весник Божји, од душе до душе, од срца до срца, широм простране Русије, земаљске отаџбине њеног писца, и ван ње широм Европе, на руском језику, али и на другим језицима, и неуморно теши безбројне друге боготражитеље, гладне и жедне хлеба и воде Живота.“