Дан за даном – Дневник православног свештеника

Омиљена књига царице

Ову књигу, која се налази у основи нашег календара, читала је изнова и изнова у затвореништву у Тоболску и царица-мученица Александра Фјодоровна. У свом писму Ани Вирубовој (Танејевој) 24. новембра 1917. она пише: „Свако јутро читам књигу ’Дан за даном’, коју си ми поклонила пре седам година и веома је волим, налазим у њој много речи утехе”.

Упоредивши духовни садржај те књиге са писмима последње руске царице из заточеништва, видимо колико су мисли дубоко верујуће душе Александре Фјодоровне биле сагласне са мислима аутора те књиге, православног свештеника који је желео да остане непознат. Овај својеврсни дневник, као и писма царичина, прожети су дубоком вером, чак убеђеношћу у то да је Милосрдни Господ свуда и у свему. Само од Њега треба тражити помоћ и утеху. Он нас тако воли, како нас ниједан човек на земљи не може волети и ако шаље жалост, то значи да је она неопходна за наше спасење. Наш крст Господ носи заједно са нама. Овај је живот само припрема за прави живот, вечни живот.

Очигледна је Промисао Божја у томе да је баш та књига, издата у малом тиражу почетком прошлог века, дошла до руку царице у тешким данима искушења, пред њен мученички крај. У тој књизи све улива наду, непрекидно подсећа свако страдално срце на Божју близину. Учи нас да нађемо светлу страну и у најжалоснијем стању: „Нема такве туге, у коју Господ не улива макар малу честицу утехе. Он не отклања одмах бол нашег срца, јер нам је потребан и користан, али нам га Он олакшава Својим присуством. Само се трудимо да ловимо те светле зраке који долазе до нас.”

У свим писмима царице и великих кнегиња наћи ћете то стремљење „да се ухвате светли зраци”. Смрзавајући се у леденим собама у Тоболску, лишеним понекад и најнеопходнијег, затворени у тесном простору, они се радују томе што има много сунчаних дана, што деца могу да се санкају са брега, што могу да секу и цепају дрва.

„Боже, шта ви све тамо преживљавате, а нама је овде добро”, пише царица. Или: „Ништа, живот је таштина, ми се спремамо за Царство Небеско. Тада ничег страшног нема”. Они се ни на шта не жале, труде се да све утеше и ободре. И често су те речи утехе препричавање онога што је прочитано у књизи „Дан за даном”: „Од тог трена, када све Њему предате у руке, препуштајући да вама управља уместо вас и прихватајући Његову вољу без поговора, у вашем срцу, верујте, завладаће непомутив мир, онај мир, које је изнад сваког разума”.

Када читамо писма последње царске породице из затвореништва, са чуђењем схватамо да су они у тим условима слома, свега неколико месеци до неизбежне смрти, у души имали „онај мир, који је изнад сваког разума”. Није ли то чудо?

Нека, драги читаоче, ова књига постане и твој пријатељ, нарочито у тренуцима туге.