Без тебе не могу бити ја

ПРЕДГОВОР

Сваки човјек током свога живота оставља трагове постојања кроз сопствена дјела. Траг нечијег постојања јесте потомство које остаје након што њега више не буде. Нечији пак траг јесте кућа или задужбина које остави иза себе. Тако и ријечи на папиру представљају живот писца, његову духовну задужбину, као и његову душу, осјећања која се прожимају кроз његове јунаке. Дјело које се пред читаоцем налази јесте још једна духовна задужбина оца Симона коју он продужава кроз своје списатељско перо.

Отац Симон припада новом књижевном таласу тзв. духовне прозе, правцу којем припада и већ познати руски свештеник и писац Андреј Ткачов, и многи други. Јунаци прича оца Симона су махом стварни. У њима се преплићу стварност и фикција, физичко и духовно, налазе свој смисао и печат у времену. Стога, дјело „Без тебе не могу бити ја” приближава световно духовном, и обратно. Спојити световно и духовно, дати историји божанску ноту и смисао је циљ свих дјела писца које је до сада објавио.

Извор и инспирација ових прича јесу свакако историјски догађаји који су се збили у једном тренутку блиске или далеке историје. Управо те исте догађаје писац жели да забиљежи и да их закључа у времену као један залог и свједочанство прошлости за будућност, да прошлост буде васпитач будућности. Други извор је свакако светоотачка литература и богословско образовање које је дало образовни темељ писцу и из кога се формирало пишчево списатељско перо. И трећи и можда најважнији извор јесу преци који и сами говоре и свједоче кроз приповједача ових прича која се пред читаоцем налазе. Велики креативни подстрек оцу Симону дао је његов отац Јанко који је и сам имао велики списатељски дар који је пребрзо и прерано прекинут. Зато писац наставља тамо гдје је његов отац стао. Отац Симон пише искрено и поетично. Он лако и брзо осваја читаоца својом непосредношћу, истинитошћу и магичним призвуком својих ријечи и мудрим порукама свог већ великог духовног а такође и животног искуства.

Средишна тема Симонових прича јесте порука о васкрсењу и како доћи до истог. А доћи до васкрсења може се само ако се спозна истина, истина живота и умирања. Спознати истину значи спознати Бога, Творца свих и свега. Јер без Бога не можемо обитавати нити живјети у овом свијету, тако да и сам наслов „Без тебе не могу бити ја” рефлектује однос писца према Богу, према свијету и самом постојању. Без Бога нема ни идентитета ни постојања. Отац Симон свој животни а и књижевни идентитет гради према Господу Христу, и говори да ни он као писац а ни ми као читаоци без Господа немамо нити идентитет, нити постојимо као људи. Без Бога обитавамо као у шеолу, једном магновењу, и дани нам пролазе узалуд. Бог нашем времену даје смисао, употпуњује га и оплемењује. Свака мука и патња, сваки бол и туга, и сама срећа имају смисла ако живимо са Богом и у Богу. Шта смо ако Господа немамо? Ко смо ако Господа не познајемо? Вријеме нас тада заобилази и као прљавштину оставља у забораву. А заборав и јесте највећи страх сваког писца, па и оца Симона. Страх да се не заборави, да не ишчезне у времену као да никад није ни постојало. Зато Симон и пише. Пише и свједочи. Свједочи и оставља. Оставља и позива. Позива нас све да се придружимо сјећању на жртве, на муку и патњу јунака који су дали залог свог живота да они који остану не забораве. Заборав је за писца коначна смрт и побједа мрака над свјетлошћу. Било па се заборавило и онда као да није ни постојало. Хартија и када изблиједи опет ће свједочити о времену јунака, духовних величина који су ходили нашим пространствима. И можда ће те исте приче инспирисати и нас читаоце да кренемо и ми путем свједочења истине, трагом Христовог васкрсења и да у тој свјетлости и ми однесемо побједу над мраком и заборавом. Побједити можемо само уз Бога, храбри и слободни како то писац наглашава.

Ова књига која је пред нама јесте још једно дјело о слободи човјека и његовог духа. Сваком је доступан тренутак слободе, чак и онда када јунак губи свој земаљски живот. Он га губи слободно и добровољно. Губи га бранећи своја начела и идеале који га воде. Слободом се супротстављамо смрти. А слобода је право и привилегија свих људи, свих друштвених слојева, јер слобода и јесте дар Бога људима. Зато смо на ту слободу сви позвани да у њој учествујемо. Ко не учини тај напор и акт слободе, он је промашио своје постојање и у суштини није ни живио него је само тихо обитавао до своје кончине. Све приче које приповиједа писац говоре о слободи јунака, о њиховој слободној и одлучној потрази за Оним „без кога не могу бити”. Из свега овога да се закључити да тријумф слободе над тиранијом, свјетлости над мраком јесте у ствари једино могућ уз Господа нашег Бога. Чему борба, трагање и живот ако немамо у себи Извор свих Извора.

Епископ франкфуртски
и све Немачке Сергије