Библија – Свето Писмо Старог и Новог Завета

Подела Библије

Библија, или Свето писмо, представља скуп књига које су настајале, мењале и допуњавале се од 13. века пре Христа до краја првог века по Христу. Књиге које су написане пре доласка Господа Исуса Христа представљају Стари завет, а књиге настале после Његовог доласка називају се Нови завет.

Стари завет по класичној подели садржи законске књиге (Пост, Изл, Лев, Бр и Пнз), историјске (ИНав, Суд, Рут, 1Сам, 2Сам, 1Цар, 2Цар, 1Дн, 2Дн, Језд, Нем, Јест), философско-поетске (Јов, Пс, Пр, Проп, Пнп) и пророчке (Ис, Јер, Плач, Јез, Дан, Ос, Јл, Ам, Авд, Јона, Мих, Нм, Ав, Соф, Аг, Зах и Мал), из назива ових група види се да је Стари завет заправо антологија целокупне старојеврејске мисли. Осим религијских делова, налазе се и правни, философски, историјски и поетски садржаји.

Богонадахнутост Библије

Библија се налази у основи три велике светске религије: јудаизма, хришћанства и ислама. Хришћанско схватање богонадахнутости исказано је у Символу вере: „И у Духа Светога (…), који је говорио кроз пророке.” Кроз историју хришћанства било је разлике у схватању инспирације. По православном учењу, одабрано је буквално схватање по којем је Дух Свети диктирао писцима божанску истину. Негде је речено: Библија није божанска књига, већ богочовечанска. Суштина је божанска, а форма човечанска. Да је Дух Свети диктирао писцима, стил свих књига био би исти. Писци су имали особеност: Псалмопевац је поета, Соломон је философ, разликују се стилови пророка Исаије и других пророка, јеванђелиста и апостола Павла итд. Отуд и неке нетачности у Библији, географске, историјске и космографске јер су писци били људи свог времена. Лепо је речено: Библија није тачна, него је истинита. Ипак, треба истаћи божанску истину Библије, која пре Коперника и изнад науке Вавилона, Египта, Грчке и Рима говори: „Он је разастро север над празнином и земљу обесио ни на чем” (Јов 26, 7).

Тумачење Библије

За разумевање сложених књижевних дела неопходно је користити коментаре тих дела. Илијада, Одисеја и Горски вијенац имају на хиљаде објашњења. Читање Библије без коментара може да доведе до погрешних закључака. У доба светих отаца од другог до петог века постојале су две школе тумачења Библије. Александријска школа се одликовала алегоријским начином тумачења, понекад и претераним, а антиохијска школа се одликовала реализмом.

До половине 20. века описи догађаја из Библије тумачени су искључиво историјски, фактографски. Тако се долазило до погрешних закључака. Веома важан моменат у тумачењу Библије представљало је проучавање књижевних врста у Библији. Установљено је да се у Библији, осим историје, налазе и књижевне врсте, као што су химне, сатире и басне, али и стилске фигуре, као што су хипербола и алегорија. Зато читалац мора да зна коју врсту библијског текста чита. Многи неспоразуми и погрешна схватања јављали су се и код верујућих људи и код противника Библије због буквалног схватања текста. Због живописног приповедања и Христове приче изгледају као стварни догађаји, а Христос је сâм рекао да на тај начин народ лакше схвата верске истине. Читајући Стари завет, читалац мора да се потруди да разуме начин мишљења човека старог века, и то с Блиског истока.

О преводима Библије

Библија је убедљиво најпревођенија књига. Комплетна или у деловима преведена је на око 3.000 језика. Многи народи су с Библијом добијали и писменост. Стари завет је написан старојеврејским језиком, уз мање делове на арамејском језику. Најзначајнији преводи су на грчки језик, тзв. Септуагинта (3–1. век), и на латински језик, тзв. Вулгата, коју је превео Блажени Јероним од 390. до 405. године.

Најзначајнији превод на српски језик јесте превод Ђуре Даничића из 1867. године. Превод је извршен с латинског предлошка, а имао је велики верски и културни значај. Одликује се лепим језиком, али, по схватању библијчара, век једног превода је око 20 година.

Овај превод је извршен са старојеврејског оригинала Biblia Hebraica Stuttgartensia (1997).

Познате су две врсте превода Библије: оригинална и популарна верзија. Позната је и духовита мисао: „Ако је превод веран, није леп, а ако је леп, није веран.” Пошто на српском језику не постоји оригиналан превод, идеја овог превода била је строга тачност. Преводилац је имао намеру да приближи читаоцу начин мишљења старих писаца без улепшавања и приближавања данашњем читаоцу. Зато су у преводу задржани таутологије и плеоназми, који ће у популарном издању вероватно бити изостављени.

Неки преводи, стари стотинама година, стално се освежавају. Такав је живот сваког превода Библије.