Чистота срца

Чистота срца јеромонаха Григорија Светогорца полази од једне од најдубљих Христових речи: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“

Аутор зато чистоту не своди на спољашњу пристојност, нити на избегавање само видљивих грехова. У светоотачком разумевању, срце је дубоко средиште човекове личности, „тајна одаја душе“, место у коме делују и благодат коју смо примили у Крштењу и страсти које смо својом непажњом пустили да се укорене.

Отуда духовна борба почиње много пре спољашњег греха. Почиње у помислима, жељама, погледу, пристанку срца и начину на који човек прима оно што му долази кроз чула. Књига зато подробно говори о телесним страстима, али и о гневу, зависти, страху, жалости, осуђивању и другим кретањима душе која помрачују унутрашњег човека.

Посебно је значајна мисао да чистота није мржња према телу. Тело је Божија творевина. Проблем није тело само по себи, већ поремећен однос душе према наслади, жељама и страстима. Зато очишћење обухвата и душу и тело.

Други део књиге говори о начину на који се чисто срце задобија. Божија помоћ је неопходна, али човек није пасиван. Потребни су труд, пост, чување чула, трпљење, изучавање Писма, духовна пажња, смирење и нарочито молитва. Аутор више пута показује да спољашњи подвиг без унутрашње промене није сам себи циљ.

Један од најлепших критеријума чистоте који књига наводи јесте начин на који човек гледа друге. Срце се приближило чистоти онда када престаје да ужива у осуђивању и када чак и према палом човеку осећа сажаљење и саосећање.

Завршна поглавља показују чему све то води. Чисто срце постаје попут духовног огледала у коме се поново открива образ Божији. Највећи плод те чистоте јесте боговиђење — не као интелектуално знање о Богу, него као живо искуство Његовог присуства.

Зато је ово у основи књига о читавом путу духовног живота: од расејаног и страстима помраченог срца, преко покајања и подвига, до срца способног да прими светлост Божију.