Чуј, добро дете моје

САДРЖАЈ

Увод — 5

Први део – РАЗГОВОРИ СА ЈЕДНИМ „ПОСРЕДНИКОМ”

• Млади и Црква — 15
• Од Да до Ми — 23
• Теодикеја — 27
• Да ли су нам потребне религије? — 31
• Вера и искуство — 35
• Искуство смрти — 40
• Борба са неверјем — 45
• У потрази за квалитетом живота — 53
• Породица — 57
• Развод — 63
• Абортус — 67
• Стрес — 70
• Усамљеност — 75
• Потреба за прихватањем — 79
• Опасност од крајности — 84
• Зависности — 88

Други део – СУСРЕТ СА ТРОЈЕ МЛАДИХ

• Људска слобода — 103
• Самоубиство и жртвовање себе — 111
• Традиција и канони — 116
• Црква и психологија — 119
• Васпитање деце — 124
• Црква и различитости — 129
• Јавна слика Цркве — 135
• Како Бог дозвољава смрт? — 147
• После смрти — 160

УВОД

„Здраво, Илиасе! Како иде оно што смо снимили? Како напредује?”

Те речи су се односиле на један од последњих подухвата блаженопочившег митрополита Сисаније и Сијатисте Павла, само недељу дана уочи његовог превременог упокојења.

Истина је да му се та идеја учинила веома занимљивом и да ми ју је више пута износио. План је био да се изда књига за младе, која би се заснивала на стварним питањима тинејџера и младих, на која би по један стручњак из своје области био позван да из свог угла пружи духовни и педагошки одговор.

Почео сам од оца Павла. Он је био први на кога сам помислио када је овај издавачки пројекат почео да се реализује. Знао сам већ из периода његовог мандата у Светом Синоду, када је био секретар у Синодској комисији за хришћанско васпитање омладине, да је његова реч имала великог одјека, посебно међу младима. Стидљиво, али и са детињом радошћу, описао је своје сусрете са ученицима старијих разреда основне школе и средњошколцима, посебно у региону Евије, где је, у препуним школским салама имао прилику да са њима разговара о многим и тешким питањима која муче њихову генерацију. Није ми било тешко да замислим атмосферу. Колико пута сам присуствовао његовим беседама у Атини и имао прилику да уживам у непосредном, савременом и пре свега искреном говору, говору који може да допре до срца и великодушно пружи оно што сви, а посебно млади, траже: да им се неко обрати на њиховом језику, да осете да су прихваћени, да осете да их неко разуме, да искусе љубав, подршку и истину.

Од почетка је знао да је његов распоред увек пренатрпан, пун бројних позива из различитих делова наше земље. Зато сам изјавио да сам спреман да се сусретнем с њим где год и кад год он то жели. Његов одговор није каснио. Позвао ме је након два-три дана. И овог пута сам се задивио његовој спремности да се одазове сваком позиву и сваком захтеву. Изненадили су ме време и место које је одабрао: субота ујутру, на атинском аеродрому, при повратку са проповеди на Криту, док је чекао авион за Солун, враћајући се у Сијатисту. Наравно, нисам пропустио прилику.

Тог јутра у салону хотела поред аеродрома, два сата сам водио један од најлепших и најнепосреднијих разговора на свом досадашњем духовном путу, о свим темама које се тичу младих. Већ сам снимио дечја питања, од којих су многа била дуга и праћена сопственим искуствима, обликована у стилу и жаргону данашњих тинејџера. Отац Павле је говорио као да је имао децу пред собом и једном или двапут почео је реченицу речима:

— На ово питање бих му рекао: „Чуј, добро моје дете…”

И наставио би. Његов говор је као и увек директан, сладостан, срдачан, а његови одговори релативно кратки, али садржајни и охрабрујући, без иједне сувишне речи.

У истом тону и са истом љубављу били су и његови одговори у једној другој дискусији, овог пута живој, са троје тинејџера. Моја идеја је била да уприличимо разговор са троје младих људи пред публиком, у оквиру програма „Парохија на делу” Благовештенске цркве Пиреју. Ова дискусија, која се преносила и путем интернета, имала је једну особеност: отац Павле није знао питања и од њега се тражило да одговори без икакве припреме! То је за њега био изазов. Као модератор те дискусије, имао сам прилику да уживам у боју у једном од његових најлепших наступа на сличним догађајима. Питања су била тешка и упућивана са свим адолесцентским ентузијазмом, непосредношћу, па чак и бунтом. Не кријем да сам на почетку разговора мало стрепео. Можда ће питања бити преоштра? Можда је оцу Павлу требало дати мало времена да се припреми? Кроз само неколико минута насмејао сам се својој бризи. Владика, као и увек спреман, љубазан, речит, проницљив, не само да, гледајући саговорнике у очи, није био збуњен неочекиваним питањима, већ се видело да ужива у њима.

Циљ објављивања књиге коју држите у рукама није само запис одговора на питања младих, већ и приказ живог, аутентичног, очинског односа духовног оца према младима, прожетог истински православним пастирским етосом. Овакав однос недостаје, трагично недостаје и како време пролази, недостаје све више.

Оно што смо некада називали генерацијским јазом, сада је постао понор. Убрзани развој у свим областима — у техници, обичајима, навикама, васпитању деце и генерално у свим аспектима живота — брзином светлости удаљава претходне генерације од наредних. Оно што се некад подразумевало, сада је суштински уздрмано; оно што је некад било ван сваке сумње, не само да се доводи у питање, већ се директно извргава руглу, док последња уточишта остају опустошена и похарана. Ехо рушења поносних стубова најављује крај једне епохе и меша се са жагором генерације непредвидиве у времену и неодређене у облику. Оно што посвуда видимо јесте степа, процеп и амбис између неба и земље.