Грех зависти

Завист је страст коју човек често лакше препознаје код другога него у себи. Она се може сакрити иза критике, наводне праведности, такмичења или незадовољства, али њена суштина остаје иста: човека боли добро које се догодило другом човеку.

У књижици Грех зависти јеромонах Григорије Светогорац подробно разматра управо ту духовну болест.

За разлику од многих других страсти које човеку барем краткотрајно обећавају неку насладу, завист свога носиоца готово непрестано мучи. Туђи успех, дар, породична срећа, духовни напредак или похвала постају извор његове жалости. Зато Свети Оци завист пореде са црвом који најпре изједа дрво у коме се сам родио.

Аутор затим показује колико дубоко ова страст стоји у библијској историји пада. Завист је повезана са падом Луцифера, обманом прародитеља, Каиновим убиством Авеља и, на крају, са непријатељством које је довело до Христовог распећа. Тиме књига не жели само да покаже колико је завист „велики грех“, него како једно привидно скривено унутрашње осећање, ако му човек допусти да расте, може да се развије у мржњу, клевету, неправду и уништење другога.

Посебно вредан део књиге посвећен је лечењу зависти. Њена супротност није тек пасивно одсуство љубоморе. Човек се од зависти заиста ослобађа онда када научи да добро ближњега доживи као разлог сопствене радости.

Пут ка томе води кроз смирење, благодарност Богу за оно што смо сами примили, преиспитивање сопствене душе, несебичност и оно што Свети Пајсије назива духовном племенитошћу: способност да човек од себе тражи више него од других, да се жртвује без очекивања награде и да памти оно што је примио, а не оно што је дао.

Књига говори и онима који су сами постали предмет туђе зависти. Уместо узвраћања истом мером, позива их на трпљење, опрез, молитву и поверење у Божији промисао.

Грех зависти тако није само анализа једне страсти. То је позив човеку да испита може ли искрено да се радује добру свога ближњега — јер се управо ту открива колико је у њему заиста љубави.