”…Поставити питање Српској Православној Цркви о оправданости култа и обреда Крсне славе, са позиције да то не познају други православни народи пошто они немају Славу, било би предањском духу Цркве неприхватљиво. Појава Славе као обреда, и генерално као феномена, није новина неприхватљива за Цркву. Имајући моменат свога настанка, због својих корена и елемената генезе, представља искључиво црквени плод, што богослужење Цркве и доказује, а чији нам харизматско-стваралачки моменат химнографија и приповеда. Пример имамо у тропару, који опевавајући и хвалећи светог Василија Великог, вели да је црквене обичаје украсио. Имамо пример и у случају наше Славе, када живо богослужбено развијање обреда колача и жита коначно уређује у 19. веку митрополит Михаило.
Разлог томе свакако јесте да Слава као агапа, као њен продужени и развијени обред, апсолутно пратећи харизматику Духа који дише где хоће, прати ранохришћански темељ у кирило-методијевском и светосавском моделу. Градећи се временом, гранајући виноградарске плодове на Чокоту Истинитом (Јн. 15,1), Слава је настала и развијала своју форму у недрима Српске Цркве, где богослужбено живи и живеће док је год светосавског наслеђа и последњег православног Србина, што је народна изрека давно изразила речима: Где је Србин – ту је Слава.”

Категорије
Православни романи
Духовна литература
Житија
Мемоари
Мисионарске књижице
Теологија и историја
Капитална издања
Култура
Све за цркву
Богослужбене књиге
Молитвеници
Црквено појање
По издавачима
Манастир Подмаине
Беседа
Бернар
Епархија нишка
Манастир Михољска превлака
Чвор
Епархија жичка
Свевиђе
Catena mundi
Књигралиште
По ауторима
Дела владике Николаја
Свети Јован Златоусти
Свети Максим Исповедник
Рафаил (Карелин), архимандрит
Андреј Ткачов, протојереј
О Достојевском
Свети старац Пајсије Светогорац
Лазар (Абашидзе), архимандрит
Дела патријарха Павла
Старац Тадеј Витовнички
Старац Емилијан Симонопетритски







