Мастило боје Сунца

САДРЖАЈ

• Божанствене књиге — миомирис Светога Духа — 9
• Божанствене Лазине приче — 15
• Син Свјетлости – Његош – заточеник „искре бесамртне” — 61
• Предање о Светим Превлачким Мученицима крвљу голготском писано — 67
• Акатист – дјело вјере — 74
• Јеванђелска функција књижевности – термин који недостаје — 79
• Тумачење Његошевог пјесничког дјела у свјетлости Православног Предања — 83
• Христови Положајници — 89
• Спомен Светима — 94
• Магија слатких сила — 102
• Белешка о аутору — 111
• Реч о књизи — 112

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Монахиња Олимпијада (Слађана) Кадић рођена је у Београду, 16. марта 1973. године. На Филолошком факултету у Београду, дипломирала је 2003. године на групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Свету Тајну крштења прима у току студија, након чега се посвећује проучавању теолошке литературе као и опитовању Новог Живота у Светој Православној Цркви што је резултирало и писањем јединственог рада на тему приповедака Лазе Лазаревића, које ауторка тумачи у светлости Православног Предања. Био је то јединствен и храбар подухват на плану науке о књижевности у то време, где ауторка долази до откривања новог метода тумачења књижевноуметничког дела са православном религиозном тематиком и надахнућем као и до дефиниције аутентично православне символичко-реалистичке стилске формације Лазаревићевог књижевног дела. Након завршених студија посвећује се монашком животу, примивши и монашки постриг 30. јуна 2017. године, добивши том приликом од блаженопочившег Митрополита Амфилохија монашко име Олимпијада. У току монашког живота, од свога духовног оца и пастира, блаженог спомена Митрополита Амфилохија, добија послушања на пољу песничке црквене уметности, те тако постаје аутор низа црквених служби и акатиста спеваних у част светитеља и мученика Свете Православне Цркве. Тему тумачења религиозних књижевноуметничких дела дотиче у још неколико огледа и чланака објављених махом у црквеном гласилу Митрополије црногорско-приморске Светигори, са намером да на тај начин покрене извесна питања о начину читања, разумевања и тумачења богонадахнутих песничких дела, као и да подстакне тражење одговора на исте.

РЕЧ О КЊИЗИ

Књига која је пред нама плод је послушања која сам добијала током мог монашког живота. Настала је из жеље да се тај плод подели са другима, јер ништа што смо добили на дар од Господа нисмо добили ради нас самих. Будући да најдубљи смисао свакога дара спознајемо тек у дељењу тога дара са другима, а који се (смисао) у својој суштини увек своди на учешће у Божанској љубави и радости у Духу Светоме, то свим срцем верујем да је ова, иако прилично скромна књига, по Вољи Божијој настало дело.

Када је у питању уметност писане речи, волела бих да истакнем једно своје раније запажање: у свету књижевне уметности, сваки богонадахнути стваралац призван је да у свом делу, на уметнички начин, оваплоти Истине Светога Јеванђеља по мери свога дара, и да својим делом оствари аутентично сведочење истините Православне Вере. Када чита такво дело, читалац осећа као да стоји пред иконом Христовом. Лик Христов исијава из богонадахнутог књижевног дела, надахњујући читаоца исто као што је надахњивао и писца Истином и Духом Царства Небеског. Када говоримо о богонадахнутом књижевном делу, дакле, можемо сведочити о једној дубљој димензији његовој: богонадахнуто песничко дело место је (условно речено) сусрета читаоца и писца са Богом и у Богу.

Ова књига, састављена је од огледа и чланака који би из одређене перспективе, требало да осликавају макар обрисе Лика Господњег који се јавља у делима о којима говоре и у темама којих се дотичу. Уколико сам у томе успела, онда би ово дело имало смисла и оправдања јер, када је у питању реч написана у Славу Господњу, основно њено својство је да она сведочи Бога и приводи Богу а не души аутора или нечему другом.

Ово кратко слово закључићу подсећањем на једну мисао драгоценог подвижника и богослова нашег доба, богонадахнутог и радостотворног светогорца, оца архимандрита Василија (Гондикакиса), који на једном месту вели: „Осећам да један теолог и Отац Цркве не говори оно о чему сам размишља него изражава свест Цркве — дакле оно што живи Црква.“* Исто можемо рећи и за свако богонадахнуто дело: уколико оно изражава сами живот Цркве, њену свест и савест, то јест – њен Дух, онда оно има свој богомдани смисао и испуњава своју „мисију“ у овоме свету а то је: оприсутњење Царства Божијег. Такво дело написано је мастилом боје Сунца.

монахиња Олимпијада Кадић