Не судите

Човек понекад може веома озбиљно да се труди у посту, молитви и другим подвизима, а да истовремено готово непрестано суди људима око себе. Управо зато јеромонах Григорије Светогорац у књизи Не судите – Разумевање страсти осуђивања осуђивање назива једном од великих опасности духовног живота.

Књига најпре прави важну разлику. Једно је рећи да је човек у одређеном тренутку слагао или се разгневио, а друго читаву његову личност прогласити лажовом, злопамтилом или безвредним човеком. У другом случају ми више не говоримо о поступку него доносимо пресуду о нечијем унутрашњем стању и читавом животу — о ономе што у потпуности зна само Бог.

Корен таквог осуђивања Свети Оци проналазе у гордости и недостатку самопознања. Човек лако примећује „трун“ у оку брата, а сопствено „брвно“ остаје невидљиво. Зато је један од главних лекова управо гледање сопствених грехова. Када човек постане свестан сопствене слабости и потребе за Божијом милошћу, много теже ће немилосрдно пресуђивати другоме.

Аутор говори и о оговарању, подозрењу и преношењу онога што смо чули о ближњем. Посебно упозорава да човек често не зна целу истину чак ни онда када верује сопственим очима. Не зна туђу борбу, покајање, мотиве, скривена добра дела нити суд Божији о том човеку.

Ипак, заповест „не судите“ не значи равнодушност према греху. Књига има посебно поглавље о исправљању брата. Родитељ, духовник, свештеник или други човек који има одговорност понекад мора да укаже на оно што је погрешно. Али једно је исправљати из љубави и жеље за спасењем другога, а сасвим друго осуђивати га са висине сопствене праведности.

Лек против осуђивања зато није слепило за добро и зло, већ смирење, самопознање, чување језика, молитва и милост према палом човеку.

Завршни пример књиге своди њену поруку на врло једноставну јеванђелску меру. Један монах није био познат по великим подвизима, али је говорио да од када је постао монах није осудио човека и да се, ако би са неким дошао у сукоб, истога дана мирио. Пред смрт се уздао у Христове речи: „Не судите, и неће вам се судити; праштајте, и биће вам опроштено.“

То је и главна порука ове књиге: човек који тражи милост Божију мора и сам учити да буде милостив према другима.