Од 25. часа до вечности

„Од 25. часа до вечности“ Виргила Георгиуа дубоко је лична и духовно снажна књига у којој познати румунски писац, аутор романа „25. час“, кроз сећања на детињство и свога оца открива лепоту православне вере, тајну свештеничког позива и човекову призваност за вечни живот.

У средишту овог дела налази се лик пишчевог оца — сиромашног сеоског свештеника који је служио Богу и људима у забаченом планинском крају Румуније, на обронцима Карпата.

За малог Виргила његов отац није био само родитељ. Био је прва и најлепша икона коју је видео у животу, живо сведочанство да човек, иако пребива на земљи, може читавим својим бићем припадати Небу.

Полазећи од тог најранијег сећања, писац постепено открива читаоцу свет у коме је одрастао: скромни парохијски дом, малу сеоску цркву, сиромашне вернике, молитву, црквена звона и богослужења која су обликовала његово детињство.

Тај свет није описан само са носталгијом према изгубљеном завичају. За Георгиуа он представља нешто много дубље — место на коме су се земаљски и небески живот непрестано сусретали.

Посебно место у књизи заузима Света Литургија.

Писац је не доживљава као један од верских обреда, већ као тајанствено учешће човека у животу Царства Небеског. За њега је црква Небо пресликано на земљи, а свештеник човек коме је поверено да служи Богу и буде духовни отац својој заједници.

Један од најтоплијих и најупечатљивијих делова књиге посвећен је детињем открићу да његовог рођеног оца сви парохијани називају „оче“.

Малом дечаку, који жели да отац припада само њему, то постаје извор велике туге. Али управо из тог наизглед једноставног породичног доживљаја развијају се дубока размишљања о духовном очинству, љубави, Цркви и заједници свих људи у Христу.

Георгиу тако показује да се велике богословске истине не откривају само у ученим расправама, већ и у најнепосреднијим људским искуствима — у детињим сузама, родитељској љубави, сиромаштву и свакодневном животу верујућег човека.

Кроз успомене и разговоре са оцем писац размишља и о стварању човека, слободи, грехопаду, Христовом оваплоћењу, обожењу и победи над смрћу. Његова разматрања ослањају се на Свето Писмо, богослужбене текстове и дела Светих Отаца, али су испреплетена са живописним сећањима, снажним сликама и осећањима.

Међутим, свет пишчевог детињства није био поштеђен страдања.

У књизи се постепено откривају тежина свештеничког живота, сиромаштво, глад, историјска страдања румунског народа и прогони Цркве. Посебно потресно писац говори о верности свештеника који су, упркос насиљу и прогонству, настојали да сачувају богослужбени живот и остану уз свој народ.

Управо у том сусрету људске немоћи и духовне снаге открива се једна од средишњих порука књиге: Црква се не може свести на земаљску установу, нити се њен живот може уништити спољашњом силом, јер је њено истинско средиште у Христу и Његовом вечном Царству.

„Од 25. часа до вечности“ истовремено је сведочанство синовљеве љубави, размишљање о свештенству и исповедање вере у непролазност живота са Богом.

Георгиу пише изразито сликовито, понекад лирски, понекад са нежним хумором, а често са болом човека који је упознао страдања свога времена. Због тога његова књига није сувопарна богословска расправа, већ приповедање у коме се лична судбина непрестано преплиће са великим истинама хришћанске вере.

Ово дело посебно ће значити свештеницима и њиховим породицама, али и сваком читаоцу који жели да дубље разуме православно богослужење, духовно очинство, хришћанско схватање смрти и човекову призваност за вечност.

Кроз лик свога оца, чију је љубав и веру понео кроз читав живот, Виргил Георгиу сведочи о ономе што надживљава пролазност историје: о човеку који припада Богу, о љубави која се не завршава смрћу и о Небу као истинској отаџбини хришћанина.