Пад гордих

Раскол је оружје којим се непријатељ рода људског бори против Цркве Христове кроз читаву њену историју. Господ вели: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), а у молитви Оцу Небеском каже: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17, 22). Али из века у век се у Цркви подижу буре мржње, разилажења у мишљењу, подела и одвајања тако да се на њеном телу стварају расцепи, попут рана. Време, а пре свега свеисцељујућа благодат Христова лече те ране, али након краткотрајног периода поново се појављују побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног оружја, а тешко да ће га се икад и одрећи, тим пре што увек има људи за које је, због њиховог непријатељског односа према Цркви, раскол најбоље средство.

Ако се осврнемо на двадесети век, видећемо такозвани старокалендарски раскол у Грчкој Цркви, чији је резултат појава неколико Синода и неколико јерархија који су отпали од Цркве и повукли људе за собом, затим раскол у Румунији, такође између новокалендараца и старокалендараца, раскол у Бугарској, и то не један него два, расколи у Украјини, затим раскол у Грузији, који је додуше локализован и који се, по речима оца Рафаила, на неки начин претворио у одвајање, као и одвајање једног дела Руске Православне Цркве и формирање Заграничне Руске Православне Цркве. Заиста је страшна и жалосна историја губитка јединства, историја поделâ па чак и мржње која је заузела место љубави.