Покајање и исповест

Покајање и исповест јеромонаха Григорија Светогорца почиње од једноставне, али суштинске светоотачке слике: грех је рана, а покајање лек.

Зато покајање у овој књизи није представљено као пуко осећање кривице, самокажњавање или списак преступа које треба набројати. Покајање је повратак човека Богу, промена унутрашњег усмерења и излазак из таме греха у светлост Христову.

Први корак јесте да човек постане свестан сопственог стања. Али управо ту постоје две супротне опасности. Једна је духовна неосетљивост — уверење да немамо шта да исповедимо или да оно „што сви раде“ више није грех. Друга је очајање — уверење да смо толико далеко отишли да нам Бог више не може опростити. Аутор, ослањајући се на Свете Оце, одбацује и једно и друго. Нема истинског покајања без свести о греху, али нема ни греха који је већи од Божијег човекољубља када се човек искрено враћа.

Зато значајно место има јеванђелска прича о блудном сину. Милостиви Отац не прима покајника као хладни судија, него му излази у сусрет. Та слика одређује и разумевање Свете Тајне Исповести: човек не долази само да наброји преступе, већ да их изнесе пред Христа и започне исцељење.

Практичан део књиге посвећен је припреми за исповест и испитивању савести. Читалац је позван да преиспита свој однос према Богу, према ближњима и према самом себи. Наведени примери грехова нису замишљени као механички „каталог“, него као помоћ човеку чија савест тек треба да постане осетљивија.

Аутор говори и о односу Исповести и Светог Причешћа, као и о значају духовног оца и послушности његовом расуђивању.

Завршна поглавља показују плодове покајања: духовно васкрсење човека, опроштај грехова, мир савести, обновљено усиновљење Богу по благодати и усмерење ка Царству Божијем.

Зато је ово истовремено књига за онога ко се дуго исповеда и за човека који не зна како да почне. Њена основна порука није страх пред сопственим падом, него нада да човек, док год се искрено окреће Христу, може поново да устане.