Свети Порфирије Кавсокаливит – Страдалник за Христа

Свети Порфирије Кавсокаливит – Страдалник за Христа је збирка сведочанстава о једном од највољенијих православних светитеља нашег времена. Књига доноси 29 сведочанстава људи који су Светог Порфирија лично познавали, долазили му по савет и молитву, исповедали му своје недоумице и страхове или годинама били у његовој непосредној близини.

Међу њима су епископи и светогорски монаси, монахиње и свештеници, лекари и професори, инжењери и други људи из света, родитељи и породични људи. Зато пред читаоцем не настаје класично житије испричано једним гласом, већ мозаик живих сусрета из којих се постепено открива личност Светог Порфирија.

Многа од ових сведочанстава говоре о његовој прозорљивости, пророштвима, исцељењима и другим необичним духовним даровима. Сведоци описују како је знао оно што му нико није саопштио, препознавао скривене невоље људи који су му долазили, говорио о догађајима који ће тек уследити, молио се за болесне и пружао помоћ људима који су се налазили далеко од њега.

Али ако се ова књига чита само као збирка чудесних догађаја, промиче њена најважнија порука.

У средишту свега код Светог Порфирија налази се љубав према Христу.

У предговору овог тома издвојена је једна његова мисао која у великој мери објашњава и читаву књигу: човек не треба превише да се задржава на форми, већ да тражи суштину, а све што чини треба да чини из љубави, јер „љубав привлачи благодат Божју“. И у самим сведочанствима та иста нит појављује се изнова: Свети Порфирије човека не води Христу првенствено страхом, притиском или спољашњим правилима, већ настоји да у њему пробуди љубав према Богу.

Његови савети су зато често веома једноставни: бави се Христом, читај Свето Писмо и Псалме, моли се, говори Исусову молитву, иди у цркву, исповедај се искрено, причешћуј се, негуј смирење и љубав према ближњима. Једном духовном чеду говори да се самољубље не побеђује непрестаним бављењем самим собом, него Христовом љубављу. Другоме објашњава да, ако жели љубав, не треба да је проси од других, већ да је сам даје.

Управо ту се види једна од најлепших особина Светог Порфирија коју ова сведочанства откривају: он није све људе водио истим путем. Није настојао да човека уклопи у један образац. Младићу који га пита да ли треба да постане монах не одузима слободу одлуке, већ га упућује на духовника. Када га касније види као монаха, објашњава му да је желео да избор буде његов. У другом разговору наглашава да свако има свој лични и јединствени пут ка Богу.

Зато његова прозорљивост у овим причама најчешће није приказана као дар којим је задивљивао људе, него као средство љубави и духовног расуђивања. Знао је шта човека боли да би га утешио; препознавао је помисао да би је исправио; видео је слабост да би човеку помогао да не падне; а понекад оно што је знао уопште није откривао ако то другом није било на корист.

Књига се зато дотиче готово читавог распона људског живота. У њој се говори о спасењу и покајању, молитви и Светом Причешћу, монашком призиву и послушању, браку и односима међу супружницима, васпитању деце и животу породице, страху, тескоби и унутрашњем немиру, болести, лекарима и лечењу, духовним заблудама и искушењима, смрти и вечном животу.

Велики број сведока долази Светом Порфирију управо због болести и здравствених невоља. Међу њима има и лекара, а неколико сведочанстава потиче непосредно од медицинских стручњака. Књига доноси њихова казивања о Старчевом необичном расуђивању и исцељењима која они повезују са његовом молитвом. Истовремено, Свети Порфирије није учио да вера једноставно замењује медицину: у једном од сведочанстава монаху који му се жали на здравље сасвим непосредно каже да болестан човек треба да иде лекарима. Тако се кроз различите приче стално враћа питање односа вере, лекарске помоћи, молитве и Божјег промисла.

Једнако снажно су присутни и проблеми који нису видљиви споља. Светом Порфирију долазе људи оптерећени страховима, грижом савести, породичним тешкоћама, духовном збуњеношћу или питањем којим путем да крену. Његов одговор није увек дугачка поука. Понекад је то неколико речи, молитва, благослов или само присуство после којег сведоци говоре да су одлазили мирнији и охрабренији.

Посебно место у књизи има Промисао и љубав Божја. Из различитих животних прича израња уверење да Бог човека не напушта и да чак и оно што у једном тренутку изгледа као препрека, губитак или неразумљиво страдање може касније добити другачији смисао. Свети Порфирије не обећава живот без крста, већ упућује човека да у ономе што га снађе не изгуби поверење у Бога.

То помаже да се разуме и наслов овог тома — Страдалник за Христа. Пред читаоцем није човек коме су духовни дарови донели удобан живот. Свети Порфирије је и сам носио тешке болести, телесну немоћ и болове, а ипак су људи долазили код њега да управо они буду утешени. И када је био исцрпљен и болестан, слушао је туђе невоље, молио се и духовно носио људе који су му се обраћали.

Упркос страдању, из сведочанстава не остаје утисак мрачне или тескобне духовности. Напротив, једна од снажних црта књиге јесте хришћанска радост. Говорећи о Васкрсењу, Свети Порфирије подсећа да нас је Христос превео из смрти у живот и да је смрт побеђена. За њега средиште духовног живота није страх од пропасти, него Христос који спасава човека и отвара му вечни живот.

Зато су и пророштва, прозорљивост и чуда, иако веома присутни у овој књизи, на крају ипак у другом плану. Сам предговор их повезује са нечим дубљим: са благодаћу Божјом, а њу са смирењем, подвигом и пре свега љубављу. Свети Порфирије, онакав каквог га памте људи који овде сведоче, није желео да остави утисак необичног човека, него да човека приближи Христу.

У последњем поглављу сабране су краће поуке и сећања, а једна од њих готово сажима читав том: грех заплиће човека, а разрешење долази светлошћу Христовом; зато треба гледати ка Христу, живети са Њим и допустити да нам Он постепено постане све.

Страдалник за Христа због тога није само књига о томе шта је Свети Порфирије могао да види, предвиди или учини. Она много више говори о томе како је гледао човека: са љубављу, расуђивањем и надом; како га није сводио на његов грех, болест или проблем; и како га је, на начин примерен управо тој души, усмеравао ка Христу.

У томе је можда и највећа вредност ових сведочанстава за данашњег читаоца. Она не остављају само сећање на једног великог светитеља нашег времена, већ изнова постављају питање које се провлачи кроз читаву књигу: како да и ми, усред сопствених страхова, слабости, болести и свакодневних брига, више заволимо Христа и научимо да свој живот поверимо Њему?