Свети Арсеније Кападокијски

Свети Арсеније Кападокијски је житије једног од великих православних светитеља новијег времена, али и књига са посебном духовном тежином јер ју је написао Свети Пајсије Светогорац.

Веза између њих двојице није била само духовна и посредна. Свети Арсеније је био духовни отац породице из које је потекао Старац Пајсије, а управо је он 1924. године крстио будућег светитеља, дао му име Арсеније и наговестио да ће дечак једнога дана поћи монашким путем.

Зато Свети Пајсије о њему не пише као удаљени биограф. Сећања на Арсенија слушао је још као дете од људи који су га непосредно познавали, а касније је годинама систематски сакупљао сведочанства преживелих становника Фарасе, разговарао са његовим ученицима, рођацима и сапутницима и настојао да провери оно што је записивао.

Тако је настала књига која је истовремено житије, сведочанство једног несталог православног света и духовни портрет светитеља.

Свети Арсеније, у народу познат као Хаџиефендија, више од педесет година служио је православним хришћанима у Фараси, удаљеном хришћанском насељу у Кападокији. У условима несигурности, сиромаштва, националних и верских напетости и сталне опасности, није био само парохијски свештеник. Био је духовник, учитељ, миротворац, заштитник народа, човек молитве и онај коме су људи долазили са готово сваком животном невољом.

Најдубља црта његовог живота, међутим, није у спољашњој делатности него у потпуном предавању Богу.

Према сведочанствима која Свети Пајсије сабира, отац Арсеније био је крајње строг према себи. Постио је, дуго се молио, проводио дане у повучености и духовном тиховању и живео у великом сиромаштву. Али оно што је себи ускраћивао, другима је давао у изобиљу: време, молитву, утеху, милосрђе и очинску бригу.

Тај однос према људима једна је од најлепших страна књиге.

Свети Арсеније није питао болесника који му долази да ли је хришћанин или муслиман. Питао је од чега човек пати, тражио одговарајућу молитву и молио се за њега. У окружењу у којем су верске и националне поделе биле део свакодневице, његова љубав према страдалном човеку превазилазила је те границе.

Књига доноси многа сведочанства о исцељењима и другим чудесним догађајима које су Фарашани повезивали са његовим молитвама. Људи су му доводили тешко болесне, слепе, парализоване и душевно измучене. Али Свети Пајсије не представља Арсенија као човека који је желео да задивљује народ својим даровима.

Напротив, Свети Арсеније је чудо увек приписивао Христу.

Када би му се људи дивили, одбацивао је помисао да он сам нешто чини и говорио да се моли, а да чудо твори Христос. Управо тај спој велике духовне силе и дубоког смирења један је од најважнијих утисака који остају после читања књиге.

Његово духовно руковођење такође није било засновано на суровом наметању правила. Иако је сам живео веома строгим подвижничким животом, према другима је имао расуђивање. Свети Пајсије бележи да обично није журио да људима задаје тешке епитимије, већ је настојао да у њима пробуди такву духовну ревност да сами пожеле покајање, молитву и добро дело.

Тако се кроз житије открива један важан православни принцип: духовни живот није спољашње испуњавање прописа без љубави, него постепено преображавање човека кроз благодат Божију, покајање и лични подвиг.

Кроз живот Светог Арсенија књига истовремено оживљава и православну Кападокију која данас више не постоји у оном облику у којем ју је он познавао. Пред читаоцем се појављују Фараса, њени храмови и капеле, тајне школе, народни обичаји, сиромаштво, опасности и вера једне хришћанске заједнице која је вековима живела окружена другачијим светом.

Свети Арсеније није свој народ само духовно руководио. Старао се да деца буду образована и да сачувају веру и језик, посредовао је у сукобима, штитио људе од насиља и настојао да грубост и наглост својих сународника преусмери ка одговорности и слози.

Зато је његов живот нераскидиво повезан са животом читаве Фарасе.

Последњи део његовог земаљског пута посебно снажно открива ту пастирску љубав.

Када је 1924. године дошло до принудне размене становништва између Грчке и Турске, остарели Свети Арсеније кренуо је у изгнанство заједно са својим народом. Имао је више од осамдесет година, али је остао са својим духовним стадом, тешећи људе који су напуштали домове, храмове и земљу својих предака.

Још раније им је говорио да ће бити пресељени у Грчку и да ће сам тамо поживети свега кратко време. На путу је крстио децу која још нису била крштена — међу њима и будућег Светог Пајсија — бринуо о болеснима и охрабривао уплашене и расељене људе.

Четрдесетак дана након доласка у Грчку, на острву Крфу, његов земаљски живот се завршио.

И сама његова последња поука открива оно чему је читавог живота тежио: човек не треба највише да брине о телу које је пролазно, него о души и њеном односу са Богом.

Књига се не завршава смрћу Светог Арсенија.

Свети Пајсије описује како је 1958. године отишао на Крф и пронашао његове мошти, које је потом пренео у Коњицу, а касније у манастир Светог Јована Богослова у Суроти. Бележи и сведочанства о помоћи и чудесним догађајима које су верници повезивали са молитвама Светог Арсенија после његовог упокојења.

При томе је посебно занимљиво колико се Свети Пајсије трудио да не пише некритички. Он описује како је прикупљао сведочанства са различитих страна, упоређивао казивања и одбацивао оно што није сматрао довољно поузданим. Зато ова књига носи непосредност старог житија, али истовремено и снажан печат личног истраживања и живог памћења једне генерације која је Светог Арсенија познавала.

Ипак, ни богатство историјских података ни бројна сведочанства о чудима нису најдубљи разлог због којег је ова књига важна.

Свети Пајсије на крају Светог Арсенија види пре свега као човека који је истинитост православне вере сведочио сопственим животом: мало је говорио о себи, много се молио, био је суров према сопственим слабостима, а пун љубави према људима.

Његова светост није била бег од света и његових невоља. Управо супротно: што се дубље сједињавао са Богом, то је више могао да понесе туђи бол.

Зато је Свети Арсеније Кападокијски више од животописа једног чудотворца. То је књига о пастиру који је свој живот ставио у службу Бога и ближњих, о снази молитве и смирења, о православном народу у изгнанству и, најзад, о светости која се не доказује великим речима, већ животом који постаје љубав и жртва за другога.