Свети Јован Златоусти – Дела (том V)

Беседа прва

На причу о ономе што дугује десет хиљада таланата а тражи стотину динара, и да је злопамтити горе од свакога греха

Као да сам вам се после дугог путовања вратио, тако сам данас расположен, јер онима што воле, када се не могу састати са онима које воле, никакве користи нема од присуства (њиховог у близини). Због тога се и ми седећи у кући не осећамо ништа боље од оних што странствују, будући да ово претходно време не имадосмо снаге поразговарати са вама, али праштајте, јер то ћутање не беше од лакомислености (моје), него од болести. Ви се, дакле, сада радујете, будући да се ми ослободисмо болести, а ја се радујем јер дочеках вашу љубав.

Будући да ми и док бејах немоћан, горе од болести беше то што не могу учествовати у љубљеном овом сабрању, а и сада, кад збацих слабост са себе, драже од здравља би ми то што без икакве бојазни могу уживати љубав вашу. Јер ватра телесна обично природом не пали тако њоме захваћене, као душе наше одвојеност од љубљених; и као што они први ишту зделе, чаше и хладну течност, тако ови последњи — лица оних за којима жуде. Знају то добро сви који су навикли волети. Па хајде, дакле, да се пошто слабост одбацисмо поново наситимо једни другима, ако је икада и могуће наситити се, јер природа љубави не зна за засићеност, него вазда имајући оне које љуби, уздиже се ка још већем пламену (љубави).

Видевши то, Павле, тај питомац љубави, говорио је: Никоме ништа не дугујте, осим љубав једни другима (уп. Рм 13,8). Јер једино се тај дуг вазда отплаћује, а никада не враћа. Ту је ово: непрестано дуговати — лепо и похвала достојно. Јер код пара хвалимо оне што ништа не дугују, а код љубави прихватамо и дивимо се онима што непрестано дугују, и оно што је тамо знак неразборитости, то је овде знак разборитости, то наиме: никада се не решити дуга љубави. И немојте се срдити на дужину онога што ће бити казано, јер желим вас поучити једној дивној оди китарској, не узевши у руке мртву лиру, него уместо струна приче Писама и заповести Божије трзајући.

И као што китаристи узимајући прсте оних које уче полагано их приносе струнама, поучавајући их како да их умешно трзају и да из безгласних струна и жица произведу глас слађи и умиљатији од свакога гласа, управо тако ћемо учинити и ми, узевши у руке уместо прстију вашу мисао и привевши је заповестима Божијим, позваћемо љубав вашу да их се умешно дотакне, не да бисте тим уживањем подигли (на ноге) гледалиште од људи (сабрано), него народ Анђелâ. Јер није довољно само проћи кроз Божанске изреке, него је потребан и доказ на делима.

И као што се код китаре струна дотиче и уметник, а дотиче их се и онај што то није, али онај први слушалиште жалости, а други забавља и весели, премда су прсти исти и струне исте, но умење није исто, управо тако и код Божанских Писама, многи пролазе кроз Божанске изреке, али немају сви користи, нити сви уберу плода (од тога), а узрок (томе је) што нити се (ови) удубе у казано, нити се (они) китаре дотичу са умењем, јер оно што је код свирања на китари умење, то је код законâ Божијих доказ на делима. Једну струну смо, наиме, већ ударили током читаве Четрдесетнице упознајући вас са правилом о заклетвама, те благодаћу Божијом многа уста слушалаца ми научише мелодију онога закона и одагнавши неваљалу навику, уместо да се Богом куну, у устима непрекидно носе: Да, Не, и Веруј у сваком разговору, и макар небројени послови притисли, не прихватају ићи даље од тога.

А пошто нам за спасење није довољно прихватање једне заповести, хајде да вас данас поведем и ка другој, јер ако и нису сви успели у претходном правилу, током времена ће они који су заостали (у вршењу правила о незаклињању) сустићи оне што су им испредњачили. Јер дознах да око те ствари бива толика ревност да и у дому и за трпезом постоји надметање мужева са женама, робова са слободнима — око (вршења) те заповести; блаженим сматрам те који тако обедују. Јер шта би то било светије од трпезе са које је прогнано пијанство, преједање и свака прождрљивост, а уместо тога уведено чудесно некакво надметање у чувању закона Божијих, те муж пази на жену да никада не западне у поноре кривоклетства, жена опет чува мужа, а ономе (од њих) које преступи предстоји осуда највећа; господар се не стиди да буде разобличен (у томе) од слугу, нити укућани његови да их ови исправљају? Човек не би погрешио назвавши дом такав црквом Божијом. Јер тамо где је толика целомудреност да се у време обеда брине о законима Божијим, да се сви присутни једни са другима надмећу и такмиче у томе, очигледно је да је ту прогнан сваки демон и (свака) зла сила, а да је тамо Христос радујући се код тога лепог надметања слугу (својих) и сваки благослов им у изобиљу дајући.

Садржај

Беседе на Јеванђелске приче

На причу о 10.000 таланата — 7
На: Оче, ако је могуће — 26
На: Уска су врата — 39
О одузетоме спуштеном кроз кров — 49

Беседе на почетак Дела Апостолских

О изосталима са Сабрања — 71
На Натпис Дела Апостолских — 85
О користи читања Светога Писма — 99
Да не треба ћутати о ономе што се говори у Цркви — 113

Беседе о промени именâ

На: А Савле још дишући претњом — 135
О називима Савле и Павле — 148
На: Савле, Савле што ме гониш — 159
На: Павле вољом Божјом позвани — 178

Беседе на Посланицу Римљанима

На: Него се и хвалимо у невољама — 197
Онима који љубе Бога — 209
На: Ако је непријатељ твој гладан — 218

Беседе на Поздравите Прискилу и Акилу

Беседа прва — 241
Беседа друга — 253

Беседе о браку

На: Али због блуда, сваки нека има своју жену — 273
На: Жена је привезана законом — 287
Какве жене треба доводити у дом — 298

Беседе на Прву Коринћанима и о милостињи

На: Нећу да не знате, браћо — 325
На: А треба и подвајања да буду међу вама — 340
Беседа о милостињи — 352

Беседе на Другу Коринћанима

На: Имајући пак исти Дух вере — 371
На: исто место, и о манихејима — 384
На: исто место, и о милостињи — 397

Беседе на разна места Светога Писма

На: О, да бисте мало претрпели — 415
На: Било притворно, било истински — 427
На: Да се не уписује међу удовице — 441
О Илији и удовици — 464
О уживању будућих добара — 477
Да не треба разглашавати сагрешења браће — 485
Да не треба очајавати — 499
На: А кад дође Петар у Антиохију — 509

Поговор: Од реторике ка ерминевтици — 533