Житије Пресвете Богородице и празници у Њену част

САДРЖАЈ

• Житије Богородице и празници у њену част — 5
• Рођење Пресвете Богородице — 19
• Ваведење у храм Пресвете Богородице — 24
• Заруке Пречисте Дјеве — 30
• Бекство у Египат — 34
• Живот Пресвете Богородице након Вазнесења Господа нашег Исуса Христа — 40
• Успење Пресвете Богородице — 47
• Светиње Мајке Божије — 58
• Прошлост усмерена у будућност (праобрази Богородице у Старом Завету) — 63
• Праобрази Пресвете Богородице у Старом Завету — 70
• Беседе митрополита Антонија Блума о Пресветој Богородици и празницима у њену част — 95
• О Мајци Божијој — 97
• Рођење Мајке Божије — 123
• Успење Мајке Божије — 125
• децембар 1969. г. — 126
• Благовести – Светли понедељак — 131
• Благовести Пресвете Богородице — 133

ЖИТИЈЕ БОГОРОДИЦЕ И ПРАЗНИЦИ У ЊЕНУ ЧАСТ

Испочетка је поштовање Богомајке углавном било стихијско, народно. Још у I веку појавили су се апокрифи посвећени Њој, који нису били плод богословског, већ чисто људског интересовања и велике љубави.

Међутим, све оно што се данас схвата под поштовањем – празници, поклоњење иконама – појавило се касније. Људи о Мајци Божијој заправо почињу да говоре и да пишу тек после IV века. У бесконачним богословским споровима главна пажња је посвећивана Христу, али ни Богомајка није остављена по страни. У првом Никејском Символу вере Она се чак и не помиње, али се касније појављује оваква потреба. Сетимо се Несторија: „Он се наоружао против термина „Богородица“… Говорио је да је Дјева Марија родила човека Емануила, с којим се сјединила, спојила предвечна Реч Божија. Дакле, она није Богородица него Човекородица или Христородица. Може се чак рећи да је Богоприматељка, али не Богородица. Ако се неписменој гомили свиђа да каже „Богородица“ – нека је, можемо то да допустимо у виду побожног преувеличавања. Међутим, истински просвећени хришћани схватају апсурдност овакве употребе речи.“

Народ се према оваквим изјавама односио крајње негативно. Филозофирај како хоћеш, али Мати нам не дирај! Оно што је Несторије говорио људи су доживљавали као страшно светогрђе.

Напокон, као резултат III Васељенског сабора у Ефесу – управо оног, за чији је успешан завршетак војска морала да опколи град и да ухапси тројицу епископа, име Дјеве Марије је ушло у излагање вере. „Стога исповедамо да је Господ наш Исус Христос, Син Божији Јединородни, савршени Бог и савршени човек с разумном душом и телом, Рођен по Божанству од Оца пре свих векова, а у последње дане управо Он је (рођен) по људској природи од Марије Дјеве, ради нас и ради нашег спасења.

Једносуштан Оцу по Божанству Он је једносуштан с нама по људској природи. Јер, дошло је до јединства две природе.

Зато исповедамо Једног Христа, Једног Сина, Једног Господа.

У складу с овом мишљу о несливеном јединству (природа) исповедамо да је Света Дјева Богородица и то је због тога што се оваплотио Бог – Логос и што је постао човек и што је сјединио са Собом храм који је од Ње примио.“

Отприлике у исто ово време појављују се и Богородични празници. Најстарији међу њима јесте празник Успења Богомајке. По црквеном предању, сматра се да су га установили апостоли, али је ипак званично овај празник установио цар Маврикије, пред сам крај VI века. Од тада се он слави 15. августа по старом календару или 28. августа по новом. Данас празнику Успења претходи двонедељни пост. Раније су постојала два одвојена поста – хришћани су постили или уочи празника Преображења, или пре Успења. Међутим, у XII веку на Константинопољском сабору је одлучено да се уведе један пост – Госпојински.

Могуће је да су празник Благовести такође установили апостоли. Познато је да се он славио још у IV веку. Међутим, јединствени датум – 25. март (7. април) био је установљен у XI веку.

Већ у IV веку грађени су храмови у част Рођења Богородице. Од тог времена овај догађај се слави 8. (21.) септембра.

И, напокон, празник Ваведења у храм – најкаснији од великих, или дванаест Богородичних празника. Први подаци о њему датирају се VIII веком (иако је, по црквеном предању, у Јерусалиму још у V или VI веку постојао храм у част Ваведења). Данас се он слави 21. новембра (4. децембра).

У Православној Цркви постоји следећа традиција: да се дан након великих празника помињу главни учесници догађаја у чију част је дати празник уведен. Дан по Божићу, 8. јануара слави се Сабор Пресвете Богородице – односно, свечано сабрање ради Њеног прослављања. А 9. (22.) септембра поштују се сећање на праведне Јоакима и Ану, родитеље Дјеве Марије. 9. (22.) децембра слави се празник Зачећа Богородице, који је уведен најкасније у VII веку, пошто је управо у овом веку свети Андреј Критски написао канон за њега.

Међутим, Јеванђеље указује само на један од ових догађаја – на Благовести. Одакле су се појавили остали празници? Наравно, Рођење и Успење као природни догађаји, једном су се морали десити – али како се знају њихови датуми? На основу чега је написано „Житије Богородице“?

Сва ова питања нас више не упућују на Свето Писмо, већ на Свето Предање. То је нова, посебна, врло сложена и врло занимљива тема: црквено предање, његова веза с реалном историјом, његово схватање. Одговоре на ова питања даће нам протојереј Константин Пархоменко.