Бог који јесте

Господе, благослови.

Постојање неких појмова постаје објективно на основу конкретних узрока. Узрока без којих ништа не оживљава, не улази у постојање. Објективност простора зависи од једног важног услова. У њему, у простору, морају се појавити објекти, чији међусобни односи и одређују простор, растојање, приближавање или удаљавање. Нема објеката — нема ни простора, ни као јединице бића, ни као философског концепта.

У „простору“ Бога, који оци називају божанским примраком (стањем безобличности), такође се морају појавити објекти који актуализују биће ове сфере. Тих објеката мора бити најмање два, један није довољан. Два — тј. ја и Бог. Бог, Који се из Своје љубави открива мени, постајући иманентни Бог, Бог Кога дефинишем кроз однос са Њим, а не размишљање о Њему. У супротном, божански примрак постаје црна рупа која ме усисава у ништавило, а и сама престаје да постоји, чак и као рупа. Рупа је ипак нешто, ако нема објеката — нема ни рупе. Само смрт, и то не смрт само као одсуство бића, већ и као одсуство појмова. Смрт као ништа.

Ако вјерујемо у живога Бога, онда нам се Његово постојање на неки начин мора открити. Не желим да вјерујем у „нешто“, које личи на „ништа“. Не задовољава ме да говорим у празнину. Мени, као објекту, потребан је други објекат, у односу са којим моје биће постаје објективно — не само у формату овог земног, физиолошког живота, који ће у тренутку смрти постати илузија — већ и иза његових граница. Ако се божански примрак дефинише само апофатичким појмовима, онда, за мене лично, Бог постаје Бог-ништа, или тачније, Бог-нико. Али ја нисам агностик, ја сам хришћанин, и не намјеравам да умрем у тој црној рупи која се зове смрт. Смрт коју је побиједио мој Бог, Коме је име — Живот. Живот не само у Њему Самом, већ и за мене, у мени. За објективност простора потребна су најмање два објекта. Бог то зна и постаје Објекат ради мене. Међу нама започиње однос. Ипак, Он је само дјелимично Објекат, јер сваки објекат је ограничен, а Бог се ничим не може ограничити. Када Он, у Старом Завјету, каже Мојсију „видјећеш ме с леђа“, заправо мисли „само дјелимично“, а не у пуној мјери. Али и „дјелимично“ је већ нешто. Дио бесконачности је већ океан. Океан коме не видим краја, постојао он или не.