Црна књига – патње Срба у Босни и Херцеговини 1992-1995

Умјесто увода

Ова књига о злу у почетку је замишљена са сасвим јасном сврхом — да се политичкој јавности Запада предоче чињенице које би можда могле избалансирати приступ збивањима у Босни и Херцеговини, па и у бившој Југославији, док код нас још бјеше блажених илузија у том погледу. (Отуд су и поименични спискови на овим страницама утемељени на абецедном, латиничном поретку који је мање-више досљедно поштован.) На документарном и фактографском карактеру инсистира и графичка структура. Сви дословни наводи и цитати исписани су курзивом.

У каснијој фази писања аутор је, међутим, одустао од првобитне намјере, с обзиром да су они којима је с почетка књига била намијењена недвосмислено и на мноштво различитих начина показали да их факти не занимају, као и то да је њихов приступ приликама у Босни и Херцеговини, па и на свем Балкану, инструментализован у корист мрачних намјера и морбидних циљева на које ће ова хроника понекад узгредно показати. Искрсла је опасност да ће у времену које долази — а већ о томе постоје наговјештаји — чак и они који су највише патње подносили, сами затурити много шта од онога што је узроковало патње. Стога је стварна сврха књиге да се за дуга времена ништа не преда забораву.

Читалац ће отуда, можда, наићи на неке општепознате чињенице, али овдје су оне дате усљед бојазни да ће укупна слика, онаква каква одиста јест, временом блиједјети и у појединостима и у основним контурама, па би несмотрено било унапријед је чинити пропадљивом, испуштајући било шта од оног што јој припада. С друге стране, гдјекоја ситница читаоцу ће се учинити сувишном, но све оне су дате са неким разлозима које је сувишно објашњавати. У неком каснијем издању једно и друго само ће собом отпадати или се допуњавати, и све ће доћи на своју праву мјеру.

У току рада на овој књизи коришћени су сви доступни муслимански и хрватски извори, док је дио навода дат на основу разговора са свједоцима, које је аутор сакупљао и као руководилац Документационог центра за истраживање ратних злочина, што га је засновао у љето 1992. на Палама, а што је касније озваничила и одлука Предсједништва Републике Српске. Стога аутор не може а да не изрази захвалност за помоћ књижевнику Недељку Бабићу из Сарајева, Васи Гајићу из Зворника, др Љиљани Зелен-Караџић из Сарајева и Убавки Перановић из Илијаша, чија је помоћ била управо немјерљива. Захвалност дугујемо и г. Милану Пешуту из Београда, Божи Антићу, Божи Илићу, Драгану Милановићу, Ненаду Марковићу из Сребренице и Душану Козићу из Љубиња и неколицини најоданијих пријатеља.

Насловом ове хронике свјесно се упућује на слично дјело, писано за период Првог свјетског рата, из пера знаменитог историчара Владимира Ћоровића, чија би судбина с почетка Другог свјетског рата и сама могла бити предмет сличне књиге која, као цјелина, никада није написана. Стога све личне напоре аутор и посвећује сјени страдалног Ћоровића, будући да га је његов земљачки примјер, поврх једног властитог дуга, стално подсјећао на обавезу.

Што се пак тиче споменутог властитог дуга, нека читалац има разумијевања што ће на овом мјесту бити наведено неколико пасуса које је, у оквиру рада „Босна и Херцеговина на крсту“, штампао Сава Тохољ у листу Народна одбрана (Београд, 20. април 1940, год. 15, бр. 17–19), описујући (према примјеру забрањене Ћоровићеве књиге) патње Срба у Босни и Херцеговини у вријеме Првога свјетског рата, само годину дана уочи још једног „свјетског“ покоља над српским народом у тој истој Босни и Херцеговини, али и шире.

Денунцирање је било једно од најјачих средстава против Срба у Босни и Херцеговини — писао је С. Тохољ, учитељ Прве мушке гимназије у Београду, родом из Клепаца код Чапљине. — Срби су сумњичени да су тровали водоводе, да су давали сигнале српској војсци, помагали било србијанској, било црногорској војсци и сл. У српским кућама тражено је оружје и онде где га није било. (…) Паљена су читава села. Људи су живи спаљивани, или живи закопавани. Живим људима дерана је кожа са главе, па су и потпуно дерани као стока. Војници су набадали на бајонете малу децу, жене и деца бацани су у креч. Целе породице спаљиване су у кућама, старци, жене и деца. Убијало се у масама. Срби су били ван закона. За понашање аустријске војске карактеристични су случајеви постављања у прве борбене редове талаца и других Срба, па чак и жена. (…) Карактеристична за схватање тадашњих аустроугарских власти била је служба — дужности талаца. Најистакнутији људи били су позатварани и у тамницама им је саопштено да они својим животом јамче за сваку штету која се у рату деси војсци или ма чему што је за војску од вредности. Ако се што деси, ти људи имали су да одмах на месту буду стрељани без икаквог испитивања. Дане и ноћи, без сна, проводили су таоци поред разних војних објеката или путујући у отвореним возовима уз пратњу војника и шуцкора од којих је зависило да ли ће остати живи или не. Многе таоце су шуцкори и аустроугарски војници поубијали без икаквог повода. Војници су таоцима у возу на голој глави тукли орахе, држали им бајонете под грлом да се не смеју никуд окренути, чупали им длаку по длаку косе из главе, палили им бркове, не давши им ни да се макну, јер су имали бајонет под грлом и много друга зверства им чинили. Нарочито су стражари уживали плашећи таоце скором смрћу. Тако су свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико пута везали очи говорећи му да га воде на стрељање, пунили пушке и командовали паљбу мучећи га на тај начин толико да је човек најзад полудео. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници да о илинској жези читав сат трчи поред пруге. (…) Вељко Грујевић, свештеник, морао је на железничкој станици у Зеници да ухвати свог оца, свештеника, за браду и да претури с њим тако неколико пута преко перона. Свештеника Јевђевића из Праче вукао је један војник свезана конопцем на железничкој станици од вагона до вагона, а подивљали војници пљували му у лице. (…) Шта да кажемо о војним преким судовима који су Србе осуђивали на смрт по обичној достави сваког лица које само није било Србин. У Мостару је обешен Јанко Ивезић из Невесиња, јер је „покушао да дигне устанак“. Анђелко Станић из Маргетића „вршио је шпијунажу у корист непријатеља и пуцао на један цесарско-краљевски аероплан, који је кружио над Рогатицом“. Наравно да је обешен. Ово су само јасни примери како се судило. Иначе је довољно било да се неко замери једном од шуцкора, да му шуцкор у свађи каже: „Не псуј цара!“ и после тога оде глава. Потпуно невино осуђен кликнуо је под вешалима поп Видак Парежанин: „Бог и правда су с нама! Побједа ће бити наша, доље Аустрија! Живјела Србија!“ У јулу 1915. откривена је у Стоцу једна устаничка акција. Ухваћени су четници Ђорђе Вулић и Радоје Драговић. Остали устаници били су сакривени у чувеној Бршљан пећини. Кад су жандарми довели свезаног Ђорђа да прокаже другове, он се са Хргудских стена сурвао довикнувши друговима у пећини: „Спасавајте се, браћо, ја гинем!“ Радоје је после тога стрељан. (…) Колико су биле тешке све ове телесне патње, још су веће биле душевне патње. Срби Босне и Херцеговине, распети на крсту, били су истовремено и на белом хлебу. Њихови погледи били су упућени на браћу из Србије, која су такође била остала без домовине, њихове молитве упућиване су Богу за победу српског оружја а са стрепњом су чекали шта ће бити ако се деси обратно. Њихова болна срца парале су нарочито песме браће католика и муслимана као што је нпр. — „Киша пада, Србија пропада / Ветар пири, Аустрија с’ шири.“ Дошло је, ипак, најзад, ослобођење и уједињење, иако у облику каквом се Срби из Босне и Херцеговине нису надали. Слобода је уколико залечила ране, али оне и данас тешко крваре, јер су Срби у Босни и Херцеговини истребљени у великој мери за време светског рата. Зашто би при извесним статистикама становништва уз број православних требало узимати у обзир колики би он био да су и православни живели за време светског рата под истим условима као и католици и муслимани већином. Све је заборављено и опроштено свима оним који су се покајали и воле своју мајку Југославију. Међутим, на несрећу, и данас се певају сличне песме, као и за време светског рата, само је једна реч измењена.

Тако је уочи новог свјетског рата, другог по реду и „најсвјетскијег“ управо по српски народ, писао један херцеговачки „младобосанац“. Застрашујуће је до које мјере су ти редци значили антиципацију онога што ће се у Босни десити и други пут. Није тешко сјетити се те „само једне измењене речи“, која је поменута. Умјесто Аустрије стигла је тада Њемачка. Годину дана након што су објављени горњи пасуси, Њемачка је у крви убијала ону Југославију у којој су „певали“ чак и они што до јуче бјеху српски непријатељи, поражени у рату Срба са Аустријанцима. И, као што је раније витлала аустријским, рука „браће католика и муслимана“ латила се сада њемачког ханџара.