Апостоли Христови

Садржај

Увод — 5

Апостол Петар — 35
Апостол Андреј — 55
Апостол Јован — 65
Апостол Јаков (брат Господњи) — 83
Апостол Јаков Алфејев — 97
Апостол Матеј — 105
Апостол Тома — 115
Апостол Филип — 127
Апостол Вартоломеј — 137
Апостол Симон Зилот — 149
Апостол Јуда Јаковљев — 159

Јуда Искариотски — 171

Апостол Матија — 181
Апостол Павле — 193

Служба Светим Апостолима — 213

Изабрана библиографија — 217

Увод

Јован Крститељ је свету објавио радосну вест: „Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1, 15). Реч је о оваплоћењу Бога Логоса, односно Сина Божијега (ср. Јн. 1, 14). Од тренутка оваплоћења Сина Божијега, Он носи име „Исус Христос“, што значи да је Он истинити Месија – Искупитељ и Спаситељ света. Дакле, Исус Христос је Помазаник на један јединствен начин.

Позната је историјска чињеница да је за време земног живота Господа нашег Исуса Христа мноштво народа ишло за Њим (Мт. 4, 25; Лк. 6, 17); људи су слушали Христово божанско учење које се односило на наступање Царства Небеског, на покајање и веровање у Јеванђеље Христово (ср. Мк. 1, 15). Слушаоци и пратиоци Христа „дивљаху се науци његовој; јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници“ (Мк. 1, 22). Такви се слушаоци у Делима апостолским називају „неуким и простим“ (4, 13). Међутим, ти људи су имали призвање одозго, са неба дакле.

Наравоученије је следеће: ко у Христа поверује, прихвати Га и испуњава Његове заповести, тај задобија живот вечни и блажени.

Реч је о Јеванђељу које доноси спасење не само Јеврејима него свима народима (ср. Рим. 9, 24; 1. Кор. 1, 24), пошто „нема разлике између Јудејца и Јелина, јер исти је Господ свију, богат за све који га призивају“ (Рим. 10, 12). Библијско тајнозрење нас поучава да је „један посредник између Бога и људи, човек Христос Исус“ (1. Тим. 2, 6). Што значи да су сви људи позвани (Рим. 1, 14) и свима Христос дарује „Божију силу и Божију премудрост“ (1. Кор. 1, 24). Једном речју, међу онима који верују у Исуса Христа „нема разлике“ (Рим. 3, 22). Што ће рећи да су „незнабошци сунаследници и сутелесници и судеоници обећања његова у Христу Исусу кроз јеванђеље“ (Еф. 3, 6). Бог „хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине“ (1. Тим. 2, 4). Не смемо заборавити богооткривену истину по којој је праотац Авраам „отац многим народима“ (Рим. 4, 18).

Значи, обећање Божије се односи на све народе,¹ и оно је „сила Божија на спасење свакоме који верује“ (Рим. 1, 16). Међутим, људима је откривено да „који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега“ (Мк. 10, 15). Осим тога, треба знати да је Исус Христос крајњи циљ и Јудеја и незнабожачких народа, којима је Он подарио „благодат Божију спасоносну свима људима“ (Тит. 2, 11). Једном речју, Христос ће „дати свакоме по делима његовим“ (Рим. 2, 5). То значи да иако Бог спасава, ипак је потребан и човеков пристанак, односно слободна воља да живи подвижничким животом и драговољно прихвати дарове које му Бог да.

Међу слушаоцима Христовим је било оних који су се одликовали посебном ревношћу, ишли су за Христом и „служили су Му“ (Мк. 15, 41). Реч је о боготражитељима који су Христу били веома блиски (ср. Јн. 11, 11). Међу тим народом посебно су се издвајали они које је Месија Исус Христос лично изабрао да буду сведоци и трубе Његовог „дела и учења“ (Дап. 1, 8; ср. Мт. 4, 18–21). Јеванђелист Лука нас подробно о томе обавештава: „А догоди се у оне дане да изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва“ (Лк. 6, 12–13).

О Дванаесторици као сведоцима учења, делања и богочовечанске Личности Исуса Христа, вели Јеванђелист Јован: „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке опипаше, о Логосу живота… Што смо видели и чули и објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом“ (1. Јн. 1, 1).

Своје изабранике – ученике, Христос је назвао Апостолима (Лк. 6, 13–16), и њихово сведочење је истинито (Јн. 19, 35; 21, 24).

Не смемо изгубити из вида чињеницу да су Дванаесторица, као очевици свега онога што је Исус Христос учинио, били одређени да васцелом свету благовесте Царство Божије и да учествују у њему. Једном речју, Апостоли су проповедали и сведочили да је Христос оваплоћени Бог Логос (ср. Јн. 1, 1–18), да је Месија и Син Божији (Јн. 20, 31) који долази „са неба“ (Јн. 3, 32), и да је „Исус Христос исти јуче, и данас и сутра“ (Јевр. 13, 8), и да се Њему „даде свака власт и на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Тако и сведоче ученици Христови: „Сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света“ (Јн. 4, 42).

Јеванђелист Лука је забележио речи Господње: „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу, да проповедам заробљенима да ће бити утешени, и слепцима да ће прогледати; да ослободим потлачене, и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк. 4, 18–19, ср. Ис. 61, 1). Затим је Господ наш Исус Христос додао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34). Тако се задобија спасење које се поистовећује са вечним животом.

О животу и раду Дванаесторице ученика Христових, над којима је Исус Христос имао духовну власт, податке налазимо у Јеванђељима, Делима апостолским, Посланицама Светих Апостола и Свештеном Предању.

Иако је о Апостолима Христовим на другим језицима прилично писано, ипак морамо признати да су они код нас Срба недовољно познати, а поготово је недовољно позната тајна њиховог апостолства као и њихов посебан значај и улога у Цркви Христовој и у домостроју спасења.