Истина о Француској револуцији – Марко С. Марковић

Истина о Француској револуцији Марка С. Марковића једина је књига на српском језику која открива прећутани терор преврата који је одредио судбину Европе.

• Колико је Француза убијено у име „слободе, једнакости и братства“?
• Ко су били храбри устаници у Вандеји?
• Ко су биле вође контрареволуције, у име краља и Христа?

Књига Марка С. Марковића обавезно је штиво за све истински слободне духове, без обзира на то да ли ћете се на крају сложити са њеним провокативним закључцима или не.

А5 формат, мек повез, 120 страна.

Пред читаоцем је треће, допуњено и проширено издање Марковићеве књиге Истина о Француској револуцији. Укључен је и интервју са Марковићем, који је, пре две и по деценије, с њим водио Владимир Димитријевић.

Аутор о књизи Истина о Француској револуцији

„На Западу је револуција била највећа експлозија гоњења хришћанства од Нерона па до 19. века. По броју жртава – близу 700.000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене владавине побијено је више Француза него за хиљаду година „тираније“ француских краљева, против које су се револуционари борили.

Револуционарни терор, који је у највећем броју случајева имао антихришћански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији 20. века.

Чак и они који су у Француској револуцији досад видели колевку савремене демократије морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена. До ње се могло доћи и путем реформи, као у англосаксонским земљама.“

О аутору

Марко С. Марковић (1924–2012) рођен је у Београду у старој грађанској породици. Отац др Србољуб Марковић, докторирао је на Сорбони и одликован је на Куманову као резервни коњички официр. Био је син фабриканта и дворског књижара под Карађорђевићима. Мајка Бранка, рођена Јовановић, била је кћи др Ђорђа Јовановића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке бање.

У родном граду завршио је основну школу и Другу мушку гимназију, да би се као матурант прикључио ЈВуО као подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде. После повлачења преко Босне, провео две године у логору у Еболију (1945–1947).

Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947–1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952–1955). На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959–1965), специјализацију из политичких наука (1972–1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Докторску тезу под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којем је председавао председник Сорбоне.