Културни национализам – Исидора Секулић

У књизи Културни национализам сабрани су најважнији родољубиви текстови умне Исидоре Секулић, једног од великана наше књижевности.

Њене речи су неисцрпни извор надахнућа за генерације пред којима су задаци уздизања наше културе на ниво који ће малом српском народу омогућити опстанак у суровом свету око нас.

А5 формат, мек повез са клапнама, 231 страна

Културни национализам један је од најважнијих текстова које је Исидора Секулић написала. Због тога је природно да је он позајмио и наслов овог књизи која сабира њене сличне радове. Књигу је приредио Маринко М. Вучинић.

Основна мисао Исидоре Секулић јесте да малом народу, као што је српски, за опстанак није потребна само храброст у рату. Она је неспорно ту, али модерно време захтева и модерни одговор, а то је родољубиви свакодневни рад, нека врста дисциплине у труду за опште добро. Умна Српкиња овај труд видела је на многим пољима. Зато је патриота за њу био и неписмени гуслар, али и пажљиви и стрпљиви грађанин који бди над својим националним и универзалним образовањем.

Текстови сабрани у овој књизи на том су трагу. Они су подељени у три целине. У првој, под насловом „О српству”, сабрани су њени чланци на велике теме националне историје. У њима читалац може сазнати шта је српска списатељка мислила о Косову, о Видовдану, Балкану и Европи и судбини свог национа.

У одељку „Принципи и борба” приређивач Маринко М. Вучинић сместио је текстове о универзалним хуманистичким начелима. Тих начела ауторка се деценијама аскетски придржавала, а у овим антологијским радовима показала је и зашто сматра да су они корисни и лековити за наш народ.

Коначно, у последњем поглављу су осврти Секулићеве на велике теме и људе из историје српске књижевности и културе. На тај начин, пажљив читалац може уочити једну поуздану националну идеологију. Она има свој непосредни део, као у текстовима с почетка књиге, те принципијелни и практични. Једина сврха овог Исидориног преданог рада била је жеља да и њен народ ступи у ред оних чија ће будућност били светла и извесна.

Да ли је, један век након што је своје савете упутила, време да их пажљивије послушамо?

Из књиге Културни национализам

„Национализам није ту само за освајање територија, за васпитање четника и војника, за отпор према силеџијама и неправди, него је он за сав живот ту, и за онај већи део живота кад војници, по свршеном послу, поскидају оружје, и, осим војничког, имају свој грађански понос и своју индивидуалну амбицију.

Код нас се сада, после славних победа (писано 1912), мора испупчити и један унутрашњи идеал, да будемо и у себи бољи, и пред собом бољи, сами од себе бољи, бољи данас него јуче и прекјуче, бољи ја него ти, бољи ти него он. Јер има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек националан. И има само једно средство за то, а то је што шира, што боља, што човечанскија култура, јер само тако културан човек је, без емоција и без сцена, у свако доба родољуб и националац.

Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам је и у том, у суровом елементу народног живота, али стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичност, култура у најлепшем облику.”