Љубите непријатеље своје

„Љубите непријатеље своје“ припада оним Христовим заповестима које човек лако прихвата као узвишене, али много теже примењује када је лично повређен, оклеветан, понижен или неправедно третиран.

У истоименој књижици јеромонах Григорије Светогорац показује да ова заповест није недостижан идеал намењен само светитељима. Христос не би од човека тражио нешто за шта му истовремено не даје благодат и снагу.

Почетак тог пута није у осећањима, већ у вољи. Човек најпре престаје да узвраћа зло за зло. Затим се учи да ћути када је повређен, да не распаљује у себи гнев, да се моли за онога ко га је ожалостио и да у њему не види само „непријатеља“, него човека који је и сам духовно рањен.

Посебно место имају Христове речи из молитве Оче наш: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Аутор показује да праштање није споредна врлина. Сам Господ је сопствени опроштај наших грехова повезао са нашом спремношћу да опростимо ближњем.

То, међутим, још није крај хришћанског пута. Свети Јован Златоусти, чије речи књига наводи, показује читаво духовно усхођење: не учинити неправду, не светити се, поднети неправду, не мрзети, затим волети, чинити добро и, најзад, молити се Богу за онога који нам чини зло.

Управо ту се открива најдубљи смисао књиге. Љубав према непријатељу није само начин да човек стекне унутрашњи мир. Она је пут ка подобију Божијем. Бог не воли само оне који Њега воле; Христос је Себе предао и за грешнике који су постали Његови непријатељи.

Зато је способност да човек не остане заробљен у увреди, мржњи и злопамћењу једно од најозбиљнијих мерила његовог духовног стања.

Ова књижица не умањује бол неправде, али показује како хришћанин може да не дозволи да зло које му је други учинио настави да живи у његовом сопственом срцу.