Мали православни молитвеник

МАЛИ МОЛИТВЕНИК, приручна је књига основних молитава за децу и почетнике у православној вери, које треба читати у току дана да се молитвом духовно снаже и уносе мир у душу.

Шта је молитва, какав је њен смисао и значај за духовни живот хришћанина, сазнајемо најбоље из речи и примера Исуса Христа. Из Еванђеља се види да се Он често молио и остајао по целу ноћ у молитви (Лука 6,12; 5,16; Матеј 26,39; Јован 7,1). Кад се на једном месту молио и престао, на молбу једног од својих ученика да их научи како да се моле, Господ им изрече превасходну молитву – Оче наш, која је пример и углед свију молитава. И апостолима и свима верним указује како треба да се постојано моле и не клону (Лука 18,1-7), као и то да молитва њихова не буде лицемрна, него искрена (Матеј 6,5-7).

Још нас поучава да се молимо појединачно, насамо у својој соби (Матеј 6,6), али да је такође потребно молити се заједнички, особито у храму, са другом браћом у вери, на заједничком богослужењу, особито Светој литургији, јер каже: Где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима (Матеј 18,20). Потребна су нам оба начина молитве, једна се другом не може заменити.

Молитва Господа Исуса Бога Оцу, као и молитва Оче наш, упућују нас на то да је наша молитва обраћање, разговор нас као деце са оцем нашим небеским, као што бива и у породици на земљи. Жалосна је породица у којој се син или кћи не обраћају оцу и мајци, немају шта да им кажу, да их замоле, да им захвале за оно што су за њих учинили и чине. Исто тако, ако отац и мајка немају шта да кажу, упуте и посаветују сина или кћер, рђави су то и родитељи и деца.

У свом духовном животу, ми се обраћамо Оцу нашем небеском молитвама којих има три врсте. У једнима прослављамо Бога због Његове моћи, доброте и љубави. Друге су молитве захвалности Њему за она добра која нам је чинио и чини. Треће су молитве у којима му се обраћамо за наше телесне и духовне потребе. Бог се пак нама обраћа у Светом писму, као и поуком преко светих људи, црквених чинова и песама.

У духовном животу, као што бива и у телесном, треба се држати начела поступности, ићи постепено, налагати лакше, па кад се ојача теже подвиге и обавезе. Чинити то онако како указује апостол Павле, који вели да почетнике треба хранити блажом храном, а кад узрасу и ојачају, онда тврдом (Јевр. 5,12). Тако дакле, треба поступати и у молитвеном правилу, почети са малим, па кад се оно утврди и пређе у навику, онда додати још мало, и тако редом док се не стигне до правила потпуног, одређеног за одрасле. На исти начин упућују и Свети Оци, и то чинити не самовољно, него увек под руководством искусног духовника. Иначе бива да почетници са одушевљењем почну са великим правилом, или им невешти духовници тако наложе. Једно време издрже, али због околности живота, или слабљења ревности , све га ређе врше, или све више скраћују, док га сасвим не изоставе. Почну, дакле, неприродно и заврше неразумно.