Положи наду на Господа

Садржај

• Предговор, 5
• Уводна ријеч, 11
• Положи наду на Господа, 15
• Завршна ријеч, 230
• Прилози, 233
• Албум, 289
• Пракса откривања помисли у манастиру – општи принципи, 305
• Поговор, 327

Предговор

Осамдесетих година већ прошлог вијека чудо се о групи младих боготежљивих душа у Сарајеву, духовно пробуђених, које су кренуле Путем Господњим. Као њихов духовник помињао се отац Периша Вранић, тадашњи сарајевски парох. Неки од њих су стизали до Крњева, на богомољачке саборе, сабиране око новосаграђеног храма Светог Саве. Главни његов неимар био је брат Драги Живановић. Те младе душе грејале су Светом Василију Острошком и другим светим мјестима на поклоњење; такође их је привлачила личност оца Јустина Поповића и Манастир Ћелије. Сретали су се и дружили са младима који су се у то вријеме почели да се окупљају у Београду око Манастира Ваведења.

Међу тим младим људима из Сарајева посебно се истицао један Херцеговац, потоњи Острошки игуман и архимандрит Лазар Аџић. За њега се ускоро чуло да је кренуо монашким путем Светог Василија Острошког и Светог Саве, нашавши себи покоја у Светој Гори у Манастиру Хиландару. Међу хиландарском братијом у то вријеме посебно се истицао Старац Никанор, духовник манастира. Отац Никанор је младог христочежњивог Милка примио са очинском љубављу, осјетивши да се у њему разгорио истински призив за монашки духовни подвиг. Па и кад се већ замонашени отац Лазар из здравствених разлога вратио у Србију, остао је у сталној духовној вези са Старцем Никанором који га је посјећивао и у вријеме његовог боравка у Манастиру Ћелији Пиперској. Боравак у Хиландару и Светој Гори, општење са Старцем Никанором, Ћелијама оца Јустина Ћелијског, Манастиру Пустиња, оставили су дубоког трага на личност богочежњивог оца Лазара. У том благодатном окружењу он је духовно сазрио, стекавши за монашки и хришћански живот најважније врлине ревности, послушања, молитвености и унутрашње ћутљивости. То је оно што се код њега нарочито пројавило док је обнављао Манастир Ћелију Пиперску и кад је примио послушање Острошког игумана и градитеља Јован Дола. Све се то код оца Лазара спојило са његовом изузетном трудољубивошћу и трпељивошћу, нарочито у честим болестима. Човјек дубоке вјере и истрајности, обдарен домаћинским и градитељским даром, оставио је неизбрисив траг у животу Острошке обитељи. А што је најважније – у животу многих младих душа које су се сабрале око њега и преко њега око Светиње Божије. Његово унутрашње и спољашње ревновање, његова саможртвена љубав – загријале су и грију и носе до данас душе љубављу Христовом. Сретали смо се док је био у манастирима Пустињи и Ћелијама, као и у Београду. У једном тренутку уписао се и на Богословски факултет са жељом да студира, али очевидан његов призив је био другачији. Њега је вукло молитвено тиховање. Господ га је усмјерио Манастиру Острогу и по послушању Ћелији Пиперској. Ту га је сам Бог послао, не само да обнавља ово запуштено мјесто обитавања Преподобног Стефана Пиперског него и да одговори на духовну жеђ и глад бројних младића и дјевојака, духовно тек пробуђених. Данас су многи од њих свештеници, монаси, монахиње, други су, опет, постали узорни хришћани.

На четрдесет дана по упокојењу Архимандрита Серафима, игумана Острошког, ишли смо послије парастоса да цјеливамо мошти Светог Василија. Данима сам молитвено размишљао: кога да поставим за настојатеља Манастира, мјесто од посебне одговорности не само у Митрополији Црногорско-приморској него и цијелој нашој помјесној Српској Цркви и шире. Отац Лазар је дошао из Ћелије Пиперске на парастос. Приступивши ћивоту Светог Василија и помоливши се, обратио сам се оцу Лазару, без икаквог претходног предумишљања: „Оче Лазаре, направи поклон и узми благослов да преузмеш послушање настојатеља Острошког манастира.“ Погледао ме изненађено и без предомишљања направио метанију пред ћивотом, цјеливао Светитеља и узео од мене благослов за обављање ове одговорне дужности.

Такво беспоговорно послушање красило је оца Лазара до последњег његовог издисаја. Његово служење у Острогу и послушање било је трезвено, одговорно и самосвојно. Никада није започињао неки посао, обнову, градњу, подухват, да претходно не би дошао на договор и за благослов. Разговор са њим и договор је увијек био једноставан, кратак и ефикасан. Као послушник по правилу: сваки благослов би испоштовао и договор извршио, уз пуну слободу и личну одговорност. Тако је радио када се тицало монашко-острошког братства и сестринства у Ћелији Пиперској; тако је радио било при извођењу обнове или градњи у самом манастиру; тако се понашао приликом градње Острошког скита у Јован Долу. Максимално се трудио и да материјално пословање манастира буде увијек под благословом; под благословом му је било и човјекољубиво дјело према сиромашнима, нарочито према угроженима на ратним подручјима Херцеговине и Босне, према избјеглима и прогнанима. Отац Лазар је био човјек несебичне љубави и еванђелског човјекољубља. Из његових уста није се могла чути ријеч оговарања или осуде; без роптања и трпељиво је подносио не само своје тјелесне немоћи него и клеветања. Као истинског духовника красило га је христолико служење другима, трпељиво примање на себе њихових патњи и бремена, како кроз исповијест тако и кроз очинску, да не кажем материнску бригу о другима, нарочито о младима. Његова љубав се испољавала са мало ријечи, али увијек саможртвено, дјелатно и дјелотворно. Зато је и била цјелебна и исцјелитељна.

Ова књига, драги читаоче, жели да буде не просто сјећање на овог сродника по духу и по тијелу Светог Василија, коме је вјерно послужио, него свједочанство о њему и његовом лику, као будитељу и еванђелском неимару и препородитељу људског срца и душе. Име и дјело оца Лазара Острошког остаје, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и наследника Светог Василија Острошког Чудотворца.

АЕМ
Црногорско-приморски
Амфилохије