Прародитељски грех

„Прародитељски грех“ Јована Романидиса једно је од значајних дела савременог православног богословља посвећених питању човековог пада, смрти и спасења у Христу.

Полазећи од Светог Писма и најранијег светоотачког Предања, Романидис настоји да покаже како је древна Црква разумевала прародитељски грех пре него што су у западном хришћанству преовладала другачија тумачења, нарочито она која се развијају од блаженог Августина, преко средњовековне схоластике, до римокатоличке и протестантске теологије.

Шта је човек заиста наследио од Адама? Кривицу за туђи преступ или смртност, трулежност и живот под влашћу греха?

Ово питање налази се у самом средишту Романидисове студије.

Аутор пажљиво разматра учење Светог апостола Павла и древних Отаца Цркве, нарочито Светог Иринеја Лионског, и указује да се прародитељски грех не може правилно разумети ако се посматра искључиво кроз правне категорије кривице, казне и задовољења Божије правде.

У светоотачкој перспективи коју Романидис настоји да представи, пад човека је пре свега улазак смрти и пропадљивости у људско постојање и удаљавање човека од заједнице живота са Богом.

Адамов пад није остао без последица за његове потомке. Човечанство живи у стварности смрти, страха, страсти и греха. Али Романидис прави важну разлику између наслеђивања последица пада и идеје да сваки човек самим рођењем наслеђује личну кривицу прародитеља.

Та разлика мења и начин на који се разуме само спасење.

Ако је основни човеков проблем само правна кривица пред Богом, онда се и спасење лако своди на задовољење нарушене правде. Али ако је човеков проблем смрт, пропадљивост, робовање страстима и удаљеност од Бога, онда спасење добија много дубљи смисао: оно постаје исцељење, ослобођење и обнављање човека у Христу.

Зато је за Романидиса Христово Оваплоћење, Крст и Васкрсење нераздвојиво од победе над смрћу.

Христос не долази само да би решио једно правно питање између Бога и човека. Он прима људску природу, улази у саму стварност смрти и Својим Васкрсењем разара њену власт. Спасење се зато не завршава опроштајем грехова, него води ка ономе за шта је човек од почетка створен — заједници са Богом и обожењу.

Књига отуда почиње много шире од самог питања Адамовог преступа.

Романидис најпре разматра разлику између библијског и светоотачког погледа на свет и појединих претпоставки старогрчке философије. Посебно га занима питање стварања света, човекове природе, смртности и бесмртности.

Свет није вечан сам по себи. Он је створен из небића слободном вољом Божијом и своје постојање не дугује никаквој неопходности. Бог ствара из љубави, а творевина живот прима као дар.

Управо то разликовање створеног и нествореног од великог је значаја за читаву књигу. Човек није по природи Бог, нити поседује бесмртност независно од свога Творца. Његов вечни живот зависи од живе заједнице са Богом.

Аутор зато говори и о односу Бога и света, Божијој слободи и деловању Божијих енергија у творевини. Ове теме на први поглед могу изгледати удаљене од питања прародитељског греха, али Романидис показује да су оне неопходне за разумевање човековог пада и његовог коначног назначења.

Значајно место заузима и учење о сатани.

Уместо да библијске текстове о ђаволу и демонима посматра као остатке митолошког начина мишљења, Романидис показује да је борба против власти сатане, греха и смрти дубоко укорењена у новозаветном сведочанству и најранијем животу Цркве.

Пад човека тако није апстрактна богословска теорија. Он се показује као стварност у којој човек, користећи своју слободу противно сопственом назначењу, постаје заробљен страхом од смрти, самољубљем и страстима.

Насупрот томе стоји Христос, Који ослобађа човека и поново му отвара пут ка истинској слободи.

Једно од најважнијих питања књиге зато гласи: за шта је човек створен?

Одговор није само — да буде морално исправан. Човеково назначење много је узвишеније: створен је по лику Божијем и позван да кроз слободну заједницу са Богом достигне подобије, духовно савршенство и обожење.

Из тог угла Романидис разматра и однос између „лика“ и „подобија“, природног и духовног човека, слободе и благодати, као и питање на који начин Христос обнавља оно што је падом било нарушено.

Тако се тема прародитељског греха постепено повезује са готово целокупном хришћанском антропологијом: са питањем шта је човек, зашто умире, одакле долазе страсти, какав је однос људске слободе и Божије благодати и шта заправо значи бити спасен.

Посебну вредност књиге представља њено ослањање на најраније хришћанске изворе.

Романидис настоји да реконструише учење првобитне Цркве кроз Свето Писмо и списе древних Отаца, а не да касније богословске системе једноставно пројектује у прошлост. Зато се у књизи сусрећу Свети апостол Павле, Свети Иринеј Лионски, Свети Јустин Философ, Свети Атанасије Велики, Свети Теофило Антиохијски и други ранохришћански писци.

Истовремено, аутор улази у озбиљан дијалог и полемику са западним богословљем — са Августиновим наслеђем, Анселмом Кентерберијским, схоластиком и каснијим римокатоличким и протестантским тумачењима.

Због тога „Прародитељски грех“ није лака уводна књига. То је озбиљна богословска студија која од читаоца захтева пажњу, али му заузврат отвара многа питања која непосредно утичу на разумевање православне вере.

Како разумети смрт? Зашто је Христос постао човек? Од чега нас Он спасава? Шта значи Васкрсење? Какав је однос благодати и слободе? И шта у православном Предању заиста значи човеково обожење?

Књига показује да одговор на питање прародитељског греха није издвојена догматска тема. Од начина на који разумемо пад зависи и начин на који разумемо човека, Христа, Цркву и само спасење.

Зато је ово дело посебно намењено читаоцима који желе дубље да упознају православну антропологију и сотириологију, студентима и изучаваоцима богословља, али и свима који желе да разумеју у чему се православно светоотачко схватање греха и спасења разликује од појединих каснијих западних богословских модела.