Свети Јован Златоусти – Дела (том XII)

Предговор

Највећи беседник Цркве Христове у историји, Свети Јован Златоусти, протумачио је Свето Јеванђеље по Матеју у укупно својих деведесет беседа, изговорених у Антиохији, највероватније 390. године. Текст ових беседа објавио је Фредерик Филд (Fredericus Field) у три тома серије „Biblioteca Patrum Ecclesiae catholicae, qui ante Orientis et Occidentis Schisma floruerunt“ у Оксфорду 1839. године, након проучавања многих рукописа. Управо ово издање је касније ушло у 57. и 58. том чувене збирке Patrologia Graeca. По сведочењу Квастена, ових деведесет Златоустових беседа су најстарији омилитички коментари на поменуто Јеванђеље из древног периода Цркве. Што се тиче ове књиге, дванаестог по реду тома превода дела Св. Јована Златоустог у издању Епархије нишке, у њој су преведене прве 44 беседе.

Беседе на Јеванђеље по Матеју су јасан показатељ ерминевтичких начела и метода овог светила Цркве. Ридл је био потпуно у праву када је написао: „Златна уста мало помажу, осим ако не припадају златном човеку“. Реторичко образовање младог Јована несумњиво је много допринело његовој вештини беседништва, међутим, његов егзегетски метод је био можда још важнији фактор. Као припадник Антиохијске школе тумачења Светог Писма, чији је метод истраживања подразумевао коришћење пре свега граматичког, филолошког и историјског приступа, Златоусти је успешно избегавао крајности алегоријског тумачења, али и све друге крајности. Као што је познато, тумачи пре и после њега нису избегли у потпуности ове крајности. Ту посебно мислимо на Оригена, с једне, и Диодора Тарсијског, Златоустовог учитеља, са друге стране. Свети Јован се истрајно придржавао Светог текста, непрестано тражећи начин да га учини разумљивим својим слушаоцима, али и да извуче корисне духовне закључке за њих.

Одмах на почетку, Златоусти пастир позива слушаоце на смирење, опомињући и нас данас да не треба да заборављамо своју недостојност пред Светим Писмом. Он, дакле, истиче да нам не би ни требала помоћ Светих списа, када би живели живот толико чист да су нам срца исписана Духом као књиге мастилом. Управо такву везу са Богом некада су имали Ноје, Авраам и његови потомци, као и Јов и Мојсије. Али, пошто су људи ту и такву благодат одавно изневерили, неопходно је прихватити другу опцију, која је и снисхођење Божије, а то је писана реч, исписана прво на плочама, а онда и у Светим списима.

Иако Златоусти сматра да је Божије Откривење јединствено и нераздељиво, изражено у Старом и Новом Завету, уопште се не либи да истакне преимућство Новог Завета над Старим. За њега је Стари Завет био средство општења Бога са човеком као припрема за пуноћу Откривења Божијег у Христу, док је Нови Завет носилац духовног Закона и човекове директне заједнице са Богом. За разлику од Старог Завета, кроз Откривење у Христу Божија благодат се непрестано излива у срца верних Духом Светим, који им се даје и кроз дело духовођених благодатних проповедника: „Апостоли нису, наиме, сишли са горе носећи камене плоче у рукама, као Мојсије, него Духа у души носећи около, и ризница некаква и извор догмата, и дарова и свих добара бивајући, тако су ишли около, књиге и закони живи благодаћу (Божјом) постајући“.

Када је реч о вредности Светог Писма, многи данашњи хришћани, али и неки теолози, залуђени философским и нецрквеним списима, могли би штошта научити од највећег проповедника Цркве. Свето Писмо, као носилац Откривења Божијег, Златоусти сматра вишим и далеко супериорнијим од било каквих књижевних или философских списа, наслеђених од старине. Свето Писмо је за њега вечно и спасоносно, пошто регулише и коригује етичко понашање људи.

Тумачећи Свето Јеванђеље по Матеју граматичко-историјском методом, Златоусти по први пут, али и стално употребљава духовни метод тумачења. Овај метод је плод наитија Духа Светог, преко кога верни слушаоци, кроз лични труд, постају земаљски анђели и небески грађани. На овај начин, Свети Јован Златоусти је постао најдуховнији ерминевтичар Цркве, будући да је духовно изграђивање своје пастве увек стављао изнад сваког другог циља.

При свему томе, међутим, он никако не заборавља да тумачи на граматички и историјски начин текст Светог Писма. Тражи узрок и циљ писања, дотиче се проблема разлика у Јеванђељима и истиче чињеницу постојања четири Јеванђеља, али као чињеницу истинитог сведочења догађаја који су у њима изложени. А то су, дакле, све теме које и дан-данас занимају савремене тумаче.

Садржај

Предговор (др Александар Стојановић) — 5

Беседе на Светог Матеја Еванђелисту (1–44)

Беседа прва — 13
Беседа друга — 27
Беседа трећа — 39
Беседа четврта — 50
Беседа пета — 71
Беседа шеста — 81
Беседа седма — 96
Беседа осма — 109
Беседа девета — 119
Беседа десета — 131
Беседа једанаеста — 143
Беседа дванаеста — 158
Беседа тринаеста — 167
Беседа четрнаеста — 181
Беседа петнаеста — 190
Беседа шеснаеста — 214
Беседа седамнаеста — 239
Беседа осамнаеста — 255
Беседа деветнаеста — 269
Беседа двадесета — 288
Беседа двадесет прва — 300
Беседа двадесет друга — 308
Беседа двадесет трећа — 321
Беседа двадесет четврта — 341
Беседа двадесет пета — 351
Беседа двадесет шеста — 360
Беседа двадесет седма — 377
Беседа двадесет осма — 387
Беседа двадесет девета — 399
Беседа тридесета — 406
Беседа тридесет прва — 419
Беседа тридесет друга — 430
Беседа тридесет трећа — 447
Беседа тридесет четврта — 462
Беседа тридесет пета — 473
Беседа тридесет шеста — 486
Беседа тридесет седма — 496
Беседа тридесет осма — 511
Беседа тридесет девета — 520
Беседа четрдесета — 528
Беседа четрдесет прва — 538
Беседа четрдесет друга — 547
Беседа четрдесет трећа — 556
Беседа четрдесет четврта — 568