Свети Порфирије Кавсокаливит – Пророк нашег доба

Свети Порфирије Кавсокаливит – Пророк нашег доба је зборник сведочанстава о Светом Порфирију. Књига доноси 54 казивања људи који су га лично познавали, долазили му по духовни савет, исповедали му своје невоље, тражили молитву или годинама живели у његовој близини.

Међу сведоцима су свештеници и светогорски монаси, игуманије и монахиње, лекари, професори, учитељи, инжењери, издавачи, породични људи и друга духовна чеда Светог Порфирија. Због тога књига не даје једну, унапред уобличену биографску слику Светитеља, већ велики мозаик стварних сусрета у којима се његова личност открива постепено – кроз начин на који је прилазио сваком човеку и његовој конкретној невољи.

Наслов Пророк нашег доба упућује на један од најупечатљивијих слојева књиге. Сведоци описују бројне догађаје у којима је Свети Порфирије, према њиховом казивању, знао оно што му нико није рекао, препознавао скривене мисли и животне прилике, говорио о будућим догађајима, болестима или животном путу човека и помагао људима који су се налазили далеко од њега. Књига садржи и сведочанства о исцељењима, необичним избављењима из опасности и другим догађајима које његова духовна деца доживљавају као плод његове молитве и благодатног дара.

Ипак, сам Свети Порфирије непрестано скреће пажњу са себе на Христа. Када му неко захваљује за чудо, он пита зашто захваљује њему, а не Христу. Дарови за њега нису били сврха духовног живота, него средство служења другом човеку.

Зато је дубља тема ове књиге нешто друго: како човек може да живи са Христом усред света.

Једна од најкарактеристичнијих Старчевих поука гласи да човек може лакше постати свет и усред атинског Трга Омонија него у пустињи ако се истински посвети љубави према ближњима. Ако испуни срце Христом, говорио је, зло у њему више неће налазити место. Светост зато није представљена као нешто резервисано само за монахе и пустињаке, већ као позив свакоме – родитељу, супругу, учитељу, раднику, болеснику, човеку окруженом буком и обавезама.

У томе се налази једна од најпрепознатљивијих црта духовности Светог Порфирија. Он човека не позива да се непрестано загледа у таму сопствене душе и опседа својим слабостима. Пут који показује јесте да се душа све више окреће Христу, јер када Христова љубав испуни човека, страсти постепено губе своју снагу.

Зато у многим сведочанствима изнова сусрећемо исте речи и исту духовну логику: љубав, молитва, смирење, трпљење, благодарност, покајање и поверење у Бога.

Посебно су драгоцена поглавља која Светог Порфирија показују у односу према обичним проблемима савременог човека. Људи му долазе због породичних несугласица, деце, избора брачног друга, питања монашког призива, школовања и посла, страхова, анксиозности, фобија, депресивних стања, претеране осетљивости, болести и страха од смрти.

У саветима родитељима стално се враћа на љубав и молитву за децу. Упозорава на претерану строгост и притисак и учи да родитељи не могу децу духовно обликовати само речима. „Мало речи и много молитве“ једна је од мисли која добро сажима такав приступ. И учитељу саветује да на децу гледа с љубављу, а не само да исправља сваку њихову грешку.

Истовремено, љубав код њега није попустљивост нити сентименталност. Свети Порфирије човеку уме да каже оно што му је потребно, а не увек оно што жели да чује. Некада охрабрује, некада зауставља, некада саветује да се нешто не чини, а понекад одбија да донесе одлуку уместо другога.

Управо је поштовање човекове слободе једна од важних нити ових сведочанстава. Када га један младић пита да ли треба да се ожени или постане монах, Свети Порфирије одбија да изабере уместо њега: ако му он нареди шта да ради, човек ће касније пребацити одговорност на Старца. Избор мора бити слободан и личан. Иста духовна трезвеност види се у многим другим разговорима: прозорљивост му не служи да управља туђим животима, већ да помогне човеку да пронађе свој пут ка Богу.

Значајан део књиге посвећен је болести, страдању и исцељењу. Поједина сведочанства говоре о тешким болестима и догађајима које сведоци доживљавају као чудесна исцељења по молитвама Светог Порфирија. Али књига истовремено показује и другу страну: нису сви болесни оздравили. У једном упечатљивом сведочанству Старац плаче са тешко болесним човеком за кога зна да ће умрети. Ту молитва није средство којим човек приморава Бога да испуни његову жељу, већ начин да и болест, губитак и смрт прими у поверењу према Божјој вољи.

То је важно и за разумевање самог Светог Порфирија. Човек којем су други долазили тражећи исцељење сам је годинама носио тешке хроничне болести и велике телесне болове. Пред крај живота био је слеп и веома слаб, али је и тада примао људе, молио се за њих и тешио их. Његова љубав према Христу није била настала из живота без патње, него се пројављивала управо унутар страдања.

Зато је и радост толико присутна у књизи. Свети Порфирије није човека водио Христу пре свега страхом од казне. Предговор овог тома наглашава да његово учење ослобађа човека таквог страха и приближава му Христа као живу Личност коју треба заволети. Подвиг остаје неопходан, али више није само борба против нечега – постаје плод љубави и благодарности Богу.

Из истог разлога поједина сведочанства о страховима, фобијама, очајању и претераној осетљивости имају посебну тежину за савременог читаоца. Старац не подстиче човека да непрестано анализира своју таму. Он га враћа молитви, Цркви, исповести, Светом Причешћу, љубави према ближњем и поверењу у Христа. Често су његове речи врло једноставне, али сведоци управо у тој једноставности препознају духовно расуђивање које им је помогло да изађу из тескобе.

У књизи се говори и о опраштању, духовним заблудама, магији и страху од демонског утицаја, монаштву и послушању, Светој Гори, молитви, васпитању, природи, односу према другим људима, избору животног пута и многим свакодневним недоумицама. Завршни део доноси и сећања на Старчев једноставан начин исхране и савете о храни које су забележила његова духовна деца.

Али кроз све те различите теме провлачи се једно исто средиште.

„Заволите Христа и не стављајте ништа изнад Његове љубави.“

Када се из те перспективе прочитају свих 54 сведочанства, постаје јасније зашто људи који су га познавали не памте само његову прозорљивост и чуда. Памте пре свега човека поред којег су осећали мир, слободу, утеху и наду; човека који је њихов проблем понекад знао пре него што су га изговорили, али који их није везивао за себе него их је непрестано упућивао Христу.

Зато Пророк нашег доба није само збирка необичних догађаја из живота Светог Порфирија. То је истовремено књига о светости усред савременог света, о духовном расуђивању, љубави према ближњем и могућности да се човек и усред страхова, породичних брига, болести и свакодневних обавеза приближи Христу.

Можда управо зато једна од Старчевих мисли најбоље сажима целу књигу: можеш постати добар човек ако заволиш Христа и желиш да Му угодиш – а Сам Христос ће ти помоћи да живиш у Његовој благодати.