Свети Сава – Студенички типик

Свети Сава Немањић у историји српског монаштва заузима посебно место као онај који се старао о две српске лавре – Манастиру Хиландару и Манастиру Студеници. Његово дело у овим манастирима није било важно само са аспекта успостављања манастирског устројства и старања о изградњи манастирā, њиховом живописању и свакодневном животу монаха у ове две највеће српске светиње, него и у очинском односу који је имао према својим монасима. Уз све то, као сведочанства његовог очинског старања, настали су и Хиландарски и Студенички типик, и посебно онај њихов део који је житије ктитора, Преподобног Симеона.

Оба типика Свети Сава пише на основу правила за живот у Евергетидском манастиру у Констатинопољу, са којим је Симеон Немања успоставио везу још док је био жупан, а потом је и сâм Сава у њему боравио макар у три наврата – 1198, 1199. и 1235. године. Дакле, у истој основи – Евергетидском типику, треба сагле- дати и извор сличности и у појединим деловима истоветности Хиландарског и Студеничког типика. Али, оно што оба ова типика одваја од њиховог предлошка јесте и Савин начин конкретних об- раћања својим монасима и житије ктитора које је, нарочито у Студеничком типику, својим ванредно лепим Савиним приповедањем, далеко превазишло своју уобичајену намену. Отуда је Житије Све- тог Симеона постало камен темељац осамостаљене српске књижевности, а Свети Сава њен утемељивач.