Забелешке монаха-исповедника

Садржај

• Затварање Новоатонског манастира 5
• Настанак пустињске обитељи 14
• Погром братства на Псху 19
• Ћелија за осуђене на смрт 22
• Разговори оца Партенија 27
• Ноћи у ћелији осуђеника на смрт 30
• Они којима је опроштено и они којима се не може опростити 51
• Стрељање 57
• У заједничкој ћелији 72
• Прича тесара 77
• Прича руског Американца 86
• Прича сексота 97
• Криминалци 117
• Покушај бекства 131
• Добровољни страдалници 140
• Деца убице 150
• Премештај. Бекство 159
• Етапни логор 171
• На радовима 177
• Владавина криминалаца 185
• Изненадно стрељање 194
• Испирање злата на робији 203
• Стогодишњи мртвац 215
• Грумен злата 227
• Људождер 232
• Берзин и колимска налазишта 239
• Гарањинов терор 244
• Гоничи јелена 256
• Толик чистунац 264
• Грумење у отпацима 276
• Рат и нове тешкоће 280
• Смртност 293
• Немоћна бригада 298
• Ловци на зечеве 304
• Представа за Американца 311
• Кратак поговор 340

ЗАБЕЛЕШКЕ МОНАХА-ИСПОВЕДНИКА

Нема ничег тајног што неће постати јавно (Мк. 4:22)

ЗАТВАРАЊЕ НОВОАТОНСКОГ МАНАСТИРА

Године 1924. у трпезарију Новоатонског манастира, где су била окупљена сва манастирска браћа, ушао је председник Совјета народних комесара Абхазије Нестор Лакоба и кад је наступила свеопшта тишина, обратио се братији:

– Драги оци, у Москви су ми категорички наложили да затворим ваш манастир. Дуго сам протестовао и бранио га; знате да ми је драг, као и вама, зато што сам ученик манастирске школе коју је некада основао драги покојни отац-старешина Нерон за абхаске дечаке, њу сам некад похађао и манастир ме је потпуно издржавао. Абхазци се са страхопоштовањем сећају ваше мисионарске делатности у нашем народу и тога да су нам ваши монаси, савршено научивши наш језик, смислили абхаску азбуку захваљујући којој је зрак светлости завирио међу наше људе. Али опростите ми, оци, јер нисам кадар да укинем ову одлуку или да је бар неко време одложим.

Стајао је тако неколико секунди, окренуо се и изашао из трпезарије. После његовог одласка завладала је гробна тишина и туга је притиснула срце сваког брата који је дуго година живео у овој заједници. На лицима све братије се огледала збуњеност. Шта нам је чинити? Шта да предузмемо? Излаз је био један – да одемо милом не чекајући да нас истерају силом. Али нико се не би одлучио да самовољно напусти манастирске зидине без благослова игумана.

Сутрадан је из Сухумија дошао одред милиције. Свима онима који су се молили било је јасно да ће увече у храму почети последња служба – опроштајно свеноћно бденије.

У десет сати увече са звоника се зачуло звоно, као да звони за узбуну, његов тежак јек су љуљала двојица монаха. Равномерни моћни одјеци су проносили позив дуж планина, испуњавајући узнемиреношћу људска срца. Народ Атона и околних насеља – Анухве Абхаске и Анухве Јерменске – у гомилама је похитао према манастиру.

Капија која је водила у порту храма била је закључана и под милицијском стражом. У одговор на молбу да све пусте у храм на опроштајну службу окупљени парохијани су од надлежних чули поругу и подсмех. Неке жене у гомили заридаше. Одједном млада девојка Абхаскиња повика на руском језику:

– Абхазци, треба да обучете сукње!

После овог повика на тренутак наступи свеопште затишје, па се зачу поклич неког Абхасца: „Ахахајт!” – односно, хајде у напад и мушкарци Абхазци, потиснувши милицију у страну навалише на капију.

Реза се сломила, капија се широм отворила и талас људи је запљуснуо порту. На улазу у цркву јеромонаси су свима делили свеће из сандука који су ту стајали. Један монах се обрати гомили људи рекавши:

– Браћо и сестре, сада ћете присуствовати служби која се служи на ратном броду који тоне, она тамо траје највише двадесетак минута и кад је чују ретки су смртници који остану у животу. Међутим, ова служба ће код нас трајати до јутра.

Сви уђоше у храм који постаде дупке пун. На хору су стајали монаси-појци држећи упаљене свеће у рукама. Службу је започео старешина манастира архимандрит Иларион, с њим су служили јеромонаси. Сав народ који се налазио у храму клекао је на колена. Хор који је бројао тридесетак гласова, у чији састав су улазили дечаци из абхаске школе запева уводну песму: „Благослови, душе моја, Господа…” Складна мелодија мирног темпа, тихо, али затим све јаче, смерно је лебдела високо до испод купола храма. Од почетка следећег стиха: „Господи Боже моје, возвеличилсја јеси зјело…” – хор је надахнуто запевао у дубокој хармонији. Потресно и нежно звучање дечјих гласића у горњем регистру срца свих молитвеника је испунило осећајем неизрецивог умиљења.

Свима присутнима у храму било је јасно да је то заиста последња, завршна служба. Дечаци који су певали партију алтова и дисканта никад раније нису тако појали – без иједне грешке као те последње ноћи. А кад је на средину храма изашао архиђакон Питирим и кад је својим дивним басом запевао: „Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром”, хор који је у вишезвучним тихим акордима пратио његову партију придавао му је узвишеност. После првог стиха отац Питирим начини кратку паузу и хор, као да завршава његову складну фразу, отпева постепено замирући, пружајући му могућност да лагано начини још један увод. Архиђакон настави: „Јако видјеста очи моји спасеније Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех људеј…” И поново се мало заустави начинивши паузу. Хор у мало другачијој варијацији, али исто тако тихо и смерно, с умиљеном хармонијом, мелодичним акордима који су се сливали, час као да се удаљују, час с новим све јачим звучањем настави своју пратњу. Сачекавши у складу с тактом да хор утихне, отац Питирим отпева завршни стих: „Свјет во откровеније јазиков и славу људеј Твојих Израиља” – и заврши. Хор је дуго времена држао свој завршетак по додатним нотама понављајући део стиха: „славу људеј Твојих Израиља, славу људеј Твојих Израиља…”

Богослужење је трајало до пет сати ујутру. Монашка сабраћа која су се налазила у храму била су свесна да су изгубила своју породицу – најдраже и најмилије што је свако од њих имао… Одлазак из монашке заједнице је ненадокнадив губитак, то је као да човек напушта вољену домовину.