Живети данас по Јеванђељу

„Живети данас по Јеванђељу“ протопрезвитера Александра Шмемана представља избор чланака, беседа и записа једног од најзначајнијих православних богослова XX века, посвећених питању које не губи на актуелности: како бити хришћанин у свету који се све више удаљава од хришћанског начина мишљења и живота?

Шмеман не полази од носталгије за неким идеализованим хришћанским друштвом нити позива верника да побегне од савременог света. Напротив, он настоји да човека, културу, слободу, друштво и свакодневни живот поново сагледа у светлости Јеванђеља.

Може ли савремени, образован човек веровати у Бога? Шта разликује веру од идеологије? Постоји ли истинска слобода без Истине? Ко је човек ако није само биолошко и друштвено биће? Како Црква треба да живи и сведочи у свету који више не дели њена уверења?

То су само нека од питања којима се Шмеман бави.

Први велики круг тема посвећен је вери и неверју.

Аутор се супротставља представи да је вера остатак прошлости који савремени човек мора да остави за собом. Он показује да човек никада не живи без неког коначног уверења о смислу живота. Чак и онда када одбацује религију, он своје наде, вредности и представе о човеку често полаже у неку другу „веру“ — у идеологију, напредак, науку, државу или друштвени систем.

Управо зато Шмеман прави оштру разлику између вере и идеологије. Вера је лични сусрет, унутрашње искуство и одговор човека на Божији позив, док идеологија настоји да човека подреди систему и сведе га на део неке апстрактне целине.

Из тог питања природно се отвара и једна од најважнијих тема књиге — тајна људске личности.

За Шмемана хришћанство не види човека само као јединку, производ природе, економије или друштва. Човек је личност, створена за однос са Богом и другим човеком. Зато је немогуће говорити о истинској заједници ако се уништи непоновљивост личности, али ни о истинској личности ако она живи затворена у себе.

Једна од најснажнијих целина књиге посвећена је хришћанском искуству слободе.

Шмеман показује да слобода није само ослобађање од забрана, ауторитета и спољашњих ограничења. Човек може уклонити многе препреке, а ипак остати роб сопствених страсти, страха, себичности и греха.

Хришћанска слобода зато има позитиван садржај. Христове речи „Познаћете Истину и Истина ће вас ослободити“ за Шмемана откривају да је истинска слобода нераздвојива од истине о човеку и његовом призвању. Зато ни послушност, верност и самоодрицање у хришћанству нису супротност слободи, већ могу бити њено истинско остварење.

Посебно место заузима Шмеманово разумевање Цркве и Литургије.

Човек је позван да свет прими као Божији дар и да на тај дар одговори благодарењем. За Шмемана благодарност није једна од многих хришћанских врлина, већ дубоки начин постојања: човек прима живот, свет, храну, време и другога човека као дар и све то у захвалности враћа Богу.

Управо ту се открива и евхаристијска димензија његове мисли. Црквени живот није одвојени религијски простор поред „правог“ живота. Литургија треба да открије смисао читавог живота — да човек све што јесте и све што има научи да види као дар, заједницу и призив.

Зато зборник говори о хришћанској љубави, чуду, деловању Духа Светога, човековом призвању да стиче Духа Светога, смрти и васкрсењу.

Велика целина посвећена је и црквеној години: Благовестима, Рођењу Христовом, Великом посту, Цветима и Пасхи. Празници за Шмемана нису само годишње подсећање на давно завршене догађаје. Кроз њих Црква уводи човека у стварност Царства Божијег и помаже му да време и сопствени живот види у другачијој перспективи.

Нарочито је снажно његово схватање Пасхе.

Хришћанство није учење које човека само теши пред неизбежношћу смрти. У самом средишту вере стоји Христово Васкрсење — победа над смрћу. Зато Шмеман упозорава да хришћанску наду не треба свести само на идеју о бесмртности душе, јер је јеванђелска благовест много радикалнија: она говори о васкрсењу и обнови целокупног човека.

Књига се затим окреће веома конкретним питањима црквеног живота.

У текстовима о Исповести и Светом Причешћу Шмеман разматра смисао покајања, евхаристијског живота и однос између ове две Свете Тајне. Њега не задовољава формално испуњавање црквених обавеза. И Исповест и Причешће треба вратити њиховом истинском месту у животу Цркве — покајању, обновљењу и живој заједници са Христом.

Последња целина отвара питање Цркве и света у коме живимо.

Шмеман пише о парохији, браку, деци у Цркви, односу мушкарца и жене, савременим моралним питањима, месту интелектуалаца у црквеном животу, људским правима и православној мисији.

И овде остаје доследан својој главној мисли: Црква не сме да се претвори у затворени круг људи који покушавају да се заштите од света.

Њен позив је да сведочи Јеванђеље управо том свету.

То сведочење, међутим, не значи прилагођавање хришћанства свакој новој идеји, али ни презриво осуђивање савременог човека. Шмеман покушава да разуме његову глад, страхове и противречности и да покаже шта хришћанска вера има да каже о најдубљим питањима његовог живота.

Зато је „Живети данас по Јеванђељу“ истовремено богословска и веома савремена књига.

Њена поглавља могу се читати појединачно, јер су настала као беседе, чланци и записи, али их повезује једна заједничка мисао: Јеванђеље није порука за неки други свет и неко друго време. Оно је позив човеку да управо овде и сада открије шта значи живети у Христу.

Књига ће посебно значити читаоцима који желе да разумеју однос православне вере и савременог света, али и онима који траже дубље објашњење слободе, личности, Литургије, црквених празника, Исповести, Причешћа и мисије Цркве.