Пуцај, рат је завршен

„Пуцај, рат је завршен – Злим путем братоубилаштва: словеначко крваво прољеће 1945.“ Саве Греговића обимно је документарно-мемоарско дело посвећено трагичној судбини Великог збјега који је крајем 1944. године кренуо из Црне Горе према Западу, пролазећи кроз Санџак, Босну, Хрватску, Словенију и Аустрију.

Књига прати пут војника, свештеника, интелектуалаца, жена, деце и стараца који су се у последњим месецима Другог светског рата нашли у повлачењу, а многи од њих страдали током самог пута или након завршетка ратних дејстава.

Ово није класична историографска студија, већ књига сведочанстава, сећања, докумената и имена.

Саво Греговић је грађу састављао из већ објављених извора, казивања преживелих и њихових потомака, докумената, новинских текстова и других расположивих сведочанстава. И сам аутор наглашава да његов циљ није да напише коначну историју једног сложеног и болног раздобља, већ да сачува сведочанства која могу постати део ширег разумевања прошлости.

У средишту књиге налази се Велики збјег из Црне Горе, који је крајем 1944. кренуо ка западној Европи. У њему су се, поред припадника Југословенске војске у отаџбини, налазили бројни свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци и цивили.

Њихов пут водио је преко сурових зимских предела, кроз ратне зоне, глад, болести и борбе, све до Словеније и Аустрије.

Аутор прати ту трагичну маршруту од напуштања родних огњишта, преко Босне, Лијевча поља, Старе Градишке и Јасеновца, до Словеније, Камника, Камничке Бистрице, Похорја, Зиданог Моста, Техарја, Кочевског Рога и других места која су остала везана за послератна страдања.

Посебно место имају непосредна сведочења преживелих.

Кроз њих се не описују само војни и политички догађаји, већ и лична искуства људи: страх, глад, рањавања, губитак ближњих, заробљавање, бекство и године ћутања које су уследиле после рата.

Зато књига историјски догађај приближава кроз судбине појединаца и породица.

Садржај првог дела показује ширину обрађених тема: од разлога због којих је збјег напустио Црну Гору, сусрета са Дражом Михаиловићем, преговора са Секулом Дрљевићем и погибије Павла Ђуришића, преко британског односа према избеглицама и предаје заробљеника, до сведочења о послератним ликвидацијама и масовним гробницама у Словенији.

Значајан део посвећен је и страдању свештенства Митрополије црногорско-приморске, међу којима и судбини митрополита Јоаникија Липовца.

Међутим, ауторова намера није да књигом позове на нови обрачун са прошлошћу.

Напротив, једна од њених најважнијих порука јесте потреба да се после деценија ћутања утврде имена погинулих, пронађу и обележе гробови и омогући достојно сећање на страдале.

„Збирка сјећања која не позива на реваншизам, већ на помирење синова и унука“ — тако сам аутор одређује смисао свога рада.

Посебну вредност издању даје његов други велики део — „Велики збјег – Именик“.

У њему су на једном месту сабрани подаци о више хиљада људи из Црне Горе који су били део збјега или су страдали током његовог пута и у Словенији. Подаци су годинама прикупљани из ранијих поменика, породичних сведочења, архивске грађе и непосредним пописивањем по црногорским местима.

Приређивачи притом отворено наглашавају да именик није коначан и да многи подаци тек треба да буду потврђени званичном архивском документацијом.

Управо због тога ово издање има карактер отворене књиге сећања — покушаја да се имена људи који су деценијама остајали ван јавног памћења сачувају од заборава и оставе будућим истраживачима као полазиште за даљи рад.

Књига садржи и предговор митрополита Амфилохија, који трагедију посматра у ширем контексту братоубилачког рата у Црној Гори, као и пролог академика Матије Бећковића „Лишени живота и смрти“, посвећен питању необележених гробова и дугогодишњег прећуткивања судбине поражене стране.

„Пуцај, рат је завршен“ зато је истовремено хроника, зборник сведочанстава, поменик и позив на даље истраживање.

Његову грађу треба читати као сведочење настало из одређене историјске и породичне перспективе, уз свест да бројна питања о догађајима из 1944. и 1945. године и даље припадају области озбиљног историјског истраживања.

Али управо у именима, породичним сећањима и сведочењима људи лежи основна вредност ове књиге.

Она подсећа да иза великих идеолошких и војних сукоба стоје конкретни људски животи — и да се истинско суочавање са прошлошћу не завршава поделом на победнике и поражене, већ почиње онда када сваком страдалом буде признато право на име, гроб и сећање.