Мемоари – Митрополит скопски Јосиф

„Мемоари“ митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) представљају драгоцено сведочанство о једном бурном раздобљу српске црквене и националне историје, виђеном очима човека који у многим пресудним догађајима није био само сведок већ и непосредни учесник.

Од детињства на Златибору и сиромашног ђачког живота, преко свештеничке службе, школовања у Русији и ратних година, па све до архијерејског служења у Скопљу, окупације и тешког положаја Српске Православне Цркве током и после Другог светског рата, пред читаоцем се постепено открива животни пут једне снажне, непосредне и веома самосвојне личности.

Ово нису мемоари писани са историјске дистанце. У њима се осећа човек који памти лица, разговоре, страхове, неправде, духовите ситнице и драматичне тренутке онако како их је лично доживео.

Митрополит Јосиф пише живо, често са хумором и самоиронијом. Његове успомене на детињство и школовање оживљавају један готово ишчезли свет српског села крајем XIX века: сиромаштво, породичну задругу, однос према родитељима, прве сусрете са школом и Црквом, народне обичаје и снажно осећање да се знање стиче великим трудом и жртвом.

Посебно топло говори о својим родитељима. Из тих страница види се колико су на његово касније формирање утицали очева истрајност и строгост, мајчина побожност и доброта, као и искуство живота у сиромаштву. У причи о сопственом школовању има много анегдота, али и сведочанства о упорности човека који је од детињства морао да ради како би могао да учи.

Сасвим другачији тон добијају странице посвећене ратовима.

У делу „Драги синовче!“ митрополит Јосиф описује своје учешће у ратовима од 1912. године и нарочито догађаје из Првог светског рата. Не пише као војни историчар, већ као свештеник који се нашао међу војницима и непосредно искусио опасност, страдање, страх и одговорност за друге људе.

Његова казивања зато имају снагу личног сведочанства. Поред великих историјских догађаја, памти појединце, разговоре и наизглед мале призоре који читаоцу приближавају време много непосредније него суво набрајање датума и битака.

Средишњи и историјски можда најзначајнији део књиге односи се на Други светски рат и положај Српске Православне Цркве под окупацијом.

После немачког напада на Југославију и уласка бугарских власти у Скопље, митрополит Јосиф је у мају 1941. био принуђен да напусти своју митрополију. У књизи је сачуван његов подробан извештај Светом архијерејском синоду о тим догађајима, настао на основу бележака које је водио из дана у дан.

Доласком у разрушени Београд затекао је Српску Цркву у изузетно тешком положају: патријарх Гаврило био је лишен слободе, епископ Николај удаљен са своје епархије, бројни архијереји, свештеници и верници страдали су или били протерани, а у Србију су стизале масе избеглица.

У таквим околностима митрополит Јосиф учествује у организовању црквеног живота и рада Светог архијерејског синода. Из његових записа види се колико је било тешко очувати канонски поредак и самосталност Цркве под сталним притисцима окупационих и домаћих власти.

Један од најпотреснијих делова носи народни наслов „С црниша на гориша“. У њему митрополит описује долазак у Београд после протеривања из Скопља и сусрет са новим страдањима: разрушеним градом, избеглицама, прогоњеним свештенством и Црквом која покушава да настави живот у условима окупације.

Књига доноси и његове записе о митрополиту загребачком Доситеју, патријарху Гаврилу и његовом заточеништву, као и сећања и оцене људи са којима је морао да се сусреће током окупације.

Посебна поглавља посвећена су генералу Милану Недићу, Димитрију Љотићу и Велибору Јонићу. То су личне оцене човека који их је познавао и са њима разговарао у веома сложеним околностима рата. Управо зато ове странице треба читати као важан мемоарски извор — непосредно сведочење једног учесника, а не као коначну историјску пресуду о људима и догађајима.

Веома су занимљива и поглавља о Русији. Митрополит Јосиф упоређује своја искуства из времена школовања почетком XX века са посетама Совјетском Савезу после Другог светског рата. Пише о односима Српске и Руске Цркве, избору московског патријарха Алексија, црквеним делегацијама и питањима православне јурисдикције у Чехословачкој и Подкарпатској Русији.

Тако лични животопис постепено прераста у сведочанство о широј историји Православне Цркве у Европи током прве половине XX века.

После рата не престају ни искушења. У документима и прилозима види се нови положај Цркве пред комунистичким властима, проблем повратка митрополита Јосифа на његову скопску катедру и притисци који су пратили црквени живот у новој Југославији.

Посебну вредност књизи даје велики број докумената. Уз лична сећања објављени су извештаји, писма, меморандуми, обраћања црквених власти и други прилози који читаоцу омогућавају да се са многим догађајима упозна кроз непосредну грађу из времена у коме су настали.

Зато су „Мемоари“ истовремено и животна прича и историјски извор.

Митрополит Јосиф не покушава да остави слику човека без слабости. Напротив, његов начин писања је непосредан, понекад оштар, понекад духовит, а често врло личан. Он износи сопствене судове о људима и догађајима и не скрива своје симпатије, разочарања и неслагања.

Управо у томе лежи један од разлога због којих је књига толико занимљива: читалац не добија накнадно улепшану историју, већ глас човека који је кроз ту историју пролазио.

„Мемоари“ митрополита скопског Јосифа биће посебно драгоцени читаоцима које занимају историја Српске Православне Цркве, Први и Други светски рат, живот Срба у Старој и Јужној Србији, положај Цркве под окупацијом и у првим годинама комунистичке власти, као и личности патријарха Гаврила, Светог владике Николаја, Светог Доситеја Загребачког и других значајних црквених људи тог времена.

Али књига није намењена само историчарима. У њој има толико живих људи, породичних успомена, хумора, борбе, вере и личног искуства да се може читати и као прича о човеку који је од сиромашног златиборског дечака стигао до једне од најодговорнијих служби у Српској Цркви — и који је током читавог тог пута настојао да остане веран својој вери, Цркви и народу.