Хришћанство, или Црква?

САДРЖАЈ

ХРИШЋАНСТВО ИЛИ ЦРКВА

• Увод — 5
• Глава I — 7
• Глава II — 39
• Животопис Свештеномученика Илариона, архиепископа верејског — 75
• Сведочанства о Благодатној помоћи свештеномученика Илариона — 137

УВОД

Кад људи нешто не знају или не разумеју они обично више воле да ћуте. И то је, наравно, врло разумно. Замислимо човека, који уопште не познаје, на пример, хемију, а ипак се стално меша у посао хемичара, поправља њихове, с великим трудом пронађене научне формуле, једну ставља на место друге, једном другу мења. За таквог човека ће свако рећи да поступа у највећој мери неразумно, што је свакако и сасвим тачно, – и човеку остаје само да га искрено пожали.

Међутим, постоји једна област питања у којој свако сматра да је у потпуности меродаван, па чак и законодавац у извесном смислу; то је област питања хришћанске вере и Цркве. У овој области су с великим напорима богословске мисли и с духовним полетом вере и побожности такође установљене својеврсне јасне и одређене формуле, које човеку преостаје само да прима на веру. Међутим, без обзира на то, изузетно много људи, ако некада и ступи у област питања вере и Цркве то не чини другачије осим у улози веома смелих и одлучних реформатора, који све желе да преправе по својој личној жељи. У случају да им недостаје знања или разумевања никако се не одлучују да ћуте – о, не! – у том случају они не само да почињу да говоре, већ и да се отворено деру. Овакве вике у вези с питањима вере и Цркве обично бивају пуни ступци часописа, свакодневни говори такве господе, која се вере и Цркве у принципу веома ретко сећа, а кад се једном и сети више воли да говори искључиво ауторитативним тоном, разобличавајући тоном. У овој, да је тако назовемо, атмосфери, рађа се велико мноштво различитих наказних мишљења која без обзира на то постају раширена само зато што се нико не труди да размисли о њима и да их провери. А кад слична мишљења завладају веома лако се дешава да их несвесно усвајају чак и људи који су у души одани вери и Цркви.

Једно од веома раширених и „прихваћених” мишљења назвали бисмо обичајем хришћанства мимо Цркве и желели бисмо да се разаберемо у питањима стварног односа Цркве и хришћанства уз помоћ речи Божије и светоотачких дела.