О заповестима

Књига „О заповестима“ архимандрита Рафаила (Карелина) доноси православно, духовно и аскетско тумачење Десет Божијих заповести. То није само објашњење њиховог дословног значења нити приручник о томе шта хришћанин сме или не сме да чини. Аутор настоји да покаже како свака заповест допире много дубље – до човекове савести, помисли, жеља, страсти и односа према Богу и ближњима.

Ово издање представља избор текстова из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“ и обухвата увод и тумачење свих десет заповести. Полазећи од Светог Писма и светоотачког предања, архимандрит Рафаил посматра заповести као темељ савеза између Бога и човека и као духовни путоказ који треба да обухвати читав човеков живот.

У уводу аутор подсећа на речи Светог Јована Златоуста да су заповести попут јединственог златног ланца. Оне нису независна морална правила од којих човек може изабрати само она која му одговарају, већ чине целину. У Старом Завету требало је да буду непрестано пред очима и у сећању човека, док у новозаветном животу њихово право место постаје човеково срце.

Посебна вредност Карелиновог приступа јесте у томе што заповести тумачи на више равни. Поред њиховог непосредног и моралног значења, он разматра и душевни и духовни смисао заповести. Тако питање њиховог испуњавања више није ограничено само на спољашње поступке. Човек је позван да посматра шта се догађа у његовом срцу, одакле долазе његове мисли и жеље и шта заправо управља његовим животом.

Кроз тумачење Декалога књига обрађује велики број питања духовног живота:

• „Ја сам Господ Бог твој“ – вера у Бога као темељ живота, однос човека према Божијим заповестима, савести и сопственим помислима;
• „Не прави себи идола“ – идолопоклонство не само као клањање паганским боговима већ и као обожење самога себе, другог човека, новца, страсти, маштања и земаљских жеља;
• „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега“ – однос према имену Божијем, страхопоштовање, молитва и опасност од празног, неозбиљног или хулног помињања Бога;
• „Сећај се дана одмора да га светкујеш“ – смисао дана посвећеног Богу, црквених празника и истинског духовног мира који човек налази у заједници са Богом;
• „Поштуј оца својега и матер своју“ – захвалност родитељима, послушност, ауторитет и духовни смисао поретка и хијерархије;
• „Не убиј“ – вредност људског живота, али и духовна одговорност за поступке којима другог човека удаљавамо од Бога, вере, љубави и наде;
• „Не чини прељубе“ – човекове жеље и страсти, чистота срца, телесна и духовна верност и правилно усмерење љубави;
• „Не кради“ – крађа не само као присвајање туђе имовине већ и као питање нашег односа према Богу, ближњима, сопственој души и ономе што нам је поверено;
• „Не сведочи лажно“ – лаж, клевета, оговарање, ширење гласина и одговорност човека за реч којом може да повреди и унизи ближњег;
• „Не пожели“ – борба са грехом још у његовом зачетку, чување ума и срца и однос према помислима из којих касније настају речи и поступци.

Код прве заповести Карелин наглашава да Божије заповести могу постати својеврсно мерило за распознавање човекових помисли. Човек не треба да процењује своје мисли само по томе да ли му изгледају пријатне, корисне или оправдане, већ и по томе да ли су у сагласности са вољом Божијом. На тај начин заповести постају основа за уређење целокупног духовног живота.

Тумачећи забрану идолопоклонства, аутор нарочито проширује уобичајено разумевање појма идола. Идол може постати сам човек, али и новац, нека земаљска жеља, замишљена слика живота или друга особа према којој се развије нездрава и страствена везаност. Идол је, у том смислу, све оно што заузме место које у човековом срцу припада Богу.

Заповест о поштовању имена Божијег Карелин повезује са молитвом и унутрашњим страхопоштовањем. Име Божије за верујућег није обична реч која се употребљава без пажње, већ је његово изговарање повезано са свешћу о присуству Онога Коме се човек обраћа.

И заповест о дану одмора добија дубљи смисао. Аутор говори о истинском миру душе, који се не своди на телесни одмор или прекид рада. Старозаветна субота за њега указује и на дубљу стварност – на мир који човек налази у Богу и на живот ослобођен власти греха и страсти.

Код заповести „Не убиј“ пажња није усмерена само на физичко одузимање живота. Карелин говори и о духовној штети коју један човек може нанети другом. Нарочито тешким сматра поступке којима се човек лишава вере и наде и удаљава од Бога. Такво тумачење показује карактер читаве књиге: заповести се непрестано преносе са спољашње на унутрашњу раван.

Слично томе, у разматрању заповести „Не сведочи лажно“ аутор не говори само о лажном исказу на суду. Он подробно разматра клевету, оговарање и преношење непроверених гласина, указујући на то колико реч може да повреди другога и колико човек постаје саучесник у клевети и онда када је радо слуша и преноси.

Последња заповест, „Не пожели“, на посебан начин открива аскетски карактер књиге. Док се претходне заповести на први поглед могу односити углавном на човекове поступке, десета усмерава пажњу ка самом извору греха – ка срцу, жељи и помисли. Карелин тим поводом говори о једном од основних правила православног подвижништва: грешну помисао треба препознати и одбацити док је још у зачетку, пре него што се претвори у пристанак, реч или дело.

Тако Десет Божијих заповести у овој књизи нису представљене као списак древних забрана, већ као целовито учење о односу човека према Богу, ближњима и самом себи. Аутор показује њихову везу са борбом против страсти, чувањем ума, очишћењем срца, молитвом, савешћу и човековим духовним узрастањем.

Архимандрит Рафаил (Карелин), свештенослужитељ Грузијске Православне Цркве и познати православни духовни писац, у својим делима нарочито се бави питањима аскетике, духовног живота, молитве, страсти, покајања и спасења. Тај приступ препознатљив је и у овој књизи: библијску заповест он настоји да повеже са конкретним унутрашњим животом човека.

„О заповестима“ ће зато бити нарочито корисна читаоцима који траже православно тумачење Десет Божијих заповести, желе да разумеју њихов духовни смисао или се питају како се заповести Старог Завета односе на живот савременог хришћанина. Књига може бити корисна и онима које занима православно учење о помислима, страстима, идолопоклонству, чистоти, клевети, жељама, савести и чувању срца.

Иако је невеликог обима, ова књига обухвата саме основе хришћанске етике и духовног живота. Њена главна мисао јесте да се испуњавање Божијих заповести не завршава исправним спољашњим понашањем: њихов крајњи циљ је преображај човековог унутрашњег живота и усмеравање ума, срца, воље и дела ка Богу.