Поуке и савети (1. и 2. део)

Верујући у Господа остварујемо смисао живота

Господ је, браћо и сестре, за нас верујуће све. Он је хлеб живота, Он је вода жива, Он је светлост, Он је пастир добри. Дакле, све за живот наш. Верујући у Њега ми живимо Њиме, остварујемо смисао и циљ свога живота и оспособљавамо се да уђемо у непролазно блаженство Царства Небеског. Имати дакле, увек у виду то да живимо Христом. Каже Свети Апостол Павле: “Не живим више ја, него живи Христос у мени” (Гал. 2, 20). Тим животом, вечним, живећи у Христу и са Христом, ми ћемо, кажем и понављам, остварити смисао и циљ свога живота, а то је, по светим речима Јеванђеља, блаженство непролазног Царства Божијег. У то блаженство Царства Небеског да уђемо већ у овоме свету желим и вама и себи.

О хришћанској ревности

Спаситељ је истерао трговце из храма, као што стоји и код Апостола Јована, из ревности јер после тога догађаја ученици се његови сетише да је (за њега) написано: “Ревност: за дом твој изједа ме”. Овде нам Господ показује пример ревности. Али ако хоћемо у свакој прилици да знамо каква треба да буде наша ревност, потребно је да се подсетимо речи Апостола Павла о оним припадницима јеврејског народа који нису прихватили Христа. За њих Апостол каже: “Сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму” (Рим. 10, 2). Права ревност је она која је разумна, јеванђелска, као ова коју је показао Спаситељ. Такву ревност и ми треба да имамо, разумну ревност. Ако њу будемо имали, избећи ћемо сваки фанатизам и сва претеривања. Нека би нам Господ помогао да и ми имамо исту ону ревност у врлини и према сваком добром делу коју је Он имао према дому Оца свога!

О бесконачној љубави Божијој

Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!

Смиреност – мајка врлина

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. “Ти се”, вели, “трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!” “Сва лепота кћери цареве је унутра”, вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

Живети по науци Еванђелској свакога дана, часа и минута

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: “Оче опрости им, не знају шта раде”. Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.

Да не будемо робови греха!

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха.

Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо – колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Љубав нас уједињује са Богом

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је “свеза савршенства” не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да “сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа” (1 Кор. 13, 13).

Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина.

Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: “Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати”. Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду.

Будимо мудри и безазлени

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.

Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо “мудри као змије, а безазлени као голубови”. “И мене су гонили, и вас ће гонити”,говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

О нашем времену

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога – “што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе” (1 Кор. 2, 9), или муку вечну “где црв њихов не умире и огањ се не гаси” (Мк. 9, 44).

О идењу за Христом

Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који “у злу лежи” свесно прихватимо, као пут, као крст свој. “Хајде”, вели другом младићу “за мном”. А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога.

А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је “мртав”. За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво.

Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање – или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: “Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!” Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује.