Синови Светог Саве – Владимир Димитријевић

Луксузне корице, Тврд повез са илустрацијама

Из предговора књизи Синови Светог Саве

„Књига коју читалац има у рукама приређена је од сведочанстава о три човека Господња који су и символи српског 20. века. Први међу њима је епископ охридски и жички Николај, који је у живот наше Цркве и народа ушао почетком 20. века, а ка Небеској Србији се запутио почетком његове друге половине (1956. године). Други је архимандрит Јустин Ћелијски, који је монаштво примио у доба свеопштег страдања нашег народа у Првом светском рату, а после Другог светског рата живео у конфинацији, под сталним надзором комунистичке тајне полиције, да би Христу прешао годину дана пре но што је умро тлачитељ хришћана, Тито, и пре но што је Југославија (тај, по Николају Велимировићу, пркос Богу и Светом Сави) коначно почела да се распада.

Трећи је епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх српски, који се на челу Цркве нашао крајем 20. и почетком 21. века, када се Југославија заиста распала, и када су се Срби нашли на удару НАТО-а и својих слабости. Свети владика Николај био је узор оцу Јустину, а отац Јустин епископу рашко-призренском Павлу. Њихово прејемство, свештени континуитет, било је један од кључних узрока остајања Срба верних Христу и светосавско–косовском завету.

Ова књига нема претензије да даје коначне биографије – за Николаја и Јустина то су већ хагиографије, јер су они канонизовани свеци СПЦ – оних о којима говори. Књига је зборник сведочења о нашим оцима и учитељима, и многогласје у коме се чују како њихови сопствени гласови, тако и гласови оних који су их волели и знали.

Сачињавана је тако да у њој свако може наћи свој поглед на синове Светог Саве нашег доба, али и на духовну историју српског народа у 20. веку. И то је, пре свега, приређена књига.

Потписник ових редова се трудио да свој глас утиша да би се чули гласови призванијих и позванијих, пре свега самих Николаја, Јустина и Павла, а затим и оних који су их знали и са њима живели и подвизавали се. Зато ова књига изобилује цитатима, гласовима неизмењеним и, надамо се, уклопљеним у један благодатни хор сведочења о Христу и Његовим људима у тешком времену.“