Свети цар – размишљања о господару императору Николају II

Књига је посвећена животу и делу последњег руског цара, Николаја II Романова. Ово, прво издање оваквог типа у Србији, изашло је поводом обележавања Стогодишњице страдања свете царске породице Романових. Књигу је са руског превео и приредио Ранко Гојковић.

Књига садржи размишљања о императору Николају II, ретке биографске податке о његовом животу, беседе и проповеди светитеља – савременика цара Николаја, текстове савремених научника, историчара и теолога који се баве темом мученичке кончине императора и његове породице, као и породични фотоалбум цара Николаја, царице Александре и њихове деце.

Из поговора протојереја Александра Шаргунова:

„Ако буде Цара, биће и Русије – ако не буде Цара, неће бити ни Русије“ – тако је говорио преподобни Анатолиј Оптински, и тако су тада многи говорили. И, ево, нестало је Цара – је ли нестала Русија? Не, Русија постоји. И над целим 20. Веком и даље пламте те речи нашег светог Цара: „Око мене су издаја, кукавичлук и превара“…

После првог светског рата, а такође и после Другог, људи су се у већини надали да ће та страшна појава заувек нестати из људске историје. Иако удобна и наивна, вера многих у долазак праволинијског прогреса заувек се распршила као илузија. Револуција 1917. године у Русији и њене конвулзије: грађански рат, глад, концентрациони логори, немилосрдно уништење милиона људи; а на Западу ни са чим упоредив кошмар нацистичке Немачке, када су велики културни народи устукнули пред невиђеним колективним безумљем, говоре сами за себе. Мир који ће бити достигнут – што даље, то постаје све очигледније – само је предах, достизање равнотеже страха. Узајамне претње, атомска или хемијска смрт, надвијају се, с времена на време, над свима. И сећамо се речи из Светог Писма: Јер када буду говорили мир је и сигурност, тада ће на њих изненада наићи погибија… и неће је избећи…

Најчешће о хришћанству говоре, желећи да уздигну или понизе са чисто земаљске тачке гледишта, на следећи начин: да ли оно садејствује спољашњем процвату живота, или обрнуто, води ка деградацији. Да би се спознала истинска људска историја у њеној целини, у њеној пуноћи, или барем у неком историјском периоду, треба бити Бог – Који јесте и Који беше и Који долази. Или треба бити Божанствем – онај ко по Христовом дару, као свети Цар-страстотерпац Николај, зна куда идемо.“

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: СВ. ЦАР НИКОЛАЈ II РОМАНОВ – РУСКИ ЛАЗАР

Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот…

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.

15 / 28 јула 1932 године,
Београд