Житија – Српска средњовековна трилогија – књига II

Садржај

• Житије светог краља Уроша I — страна 21.
• Житије светог краља Драгутина — страна 37.
• Житије свете Јелене Анжујске — страна 60.
• Житије светог краља Милутина — страна 94.
• Повест о животу преосвећених архиепископа српских и поморске земље — страна 139.

Предговор

Као што кандило својом светлошћу обасјава у мраку лице светитеља, откривајући делић светости, тако и ова књига о животу светих једног далеког доба, открива савременом читаоцу значај градитељског духа и успињања у духовности.

Излазећи из штампе у освит новог лета и време Богојављенског поздрава „Мир Божји, Бог се јави“ и она се јавља свечоликом српском роду попут гласника значајног неимарског подухвата народа Цветановачке парохије, који у селу Бошњановић, надомак Љига, подиже прву српску цркву посвећену Светом краљу Милутину, великом државнику и највећем задужбинару. И као и темељи цркве и ово дело уздиже се са благословом владике Милутина Ваљевског; а под покровитељством Цветановачке парохије и парохијског свештеника Гојка Терзића.

Жеља и потреба народа да подижући храм подиже себе у сагласју је са ревновањем¹ Светог краља Милутина, истинског богонадахнутог служитеља своје вере који је читав живот творио и делао. И ако даље следимо објашњење термина ревнитељ у Поукама Светог Нектарија Егинског, откривамо читав калеидоскоп значења: „Ревнитељ по разуму је истински посвећен Богу и строго чува закон Његов, држи отачка предања и ватрено дела на славу имена Божјег. Он воли дела хвале и са пламеном жељом хита да се угледа на добро, ступа са радошћу путем врлине и отима се ка најбољем. Ревнитељ по разуму гори жељом да шири слово Божје, утврђује веру и помаже делу Цркве, божанској проповеди и успостављању Царства Божјег на земљи. Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревности ревнитеља по разуму истинско се више разгорева и распламсује, што више љуби Бога. Када се мучи ревнитељ, не ропће, када дела не посустаје, када болује не осећа муку, када се друге не исцрпљује се и не клоне духом, него је увек крепак и дух животан, радостан и смео и већ се баца на нови труд. Распаљен божанственом ревношћу жуди да се што више чини другим у делом човекољубља. Ревнитељ по разуму, понесен љубављу према Богу и ближњем, све чини са љубављу и саможртвовањем. Не чини ништа што би могло да разгневи ближњег. Његова је ревност просветљена и по разуму и нико га не може навести на крајности.“

Управо тако и читање Житија Светог краља Милутина, Светог краља Драгутина и светих им родитеља краља Уроша I и краљице Јелене Анжујске, чији је аутор Свети архиепископ Данило II, познат и као Данило Пећки, указује се пред читаоцем као својеврсно озарење!

Речи се јављају попут луча чија се светлост разгорева пред нашим умом, разумом и душом; оне обасјавају и греју, отварају нове просторе узвисности од воље и моћи читалаца да их разгори.

Читањем Житија сазнајемо о животу светих, околностима њиховог делања, државотворења, управљања, замонашења, о монашким подвизима. Одабраним биографским елементима глорификује се братска слога, узвишеност праштања, жртвовања личног за опште добро.

Други сегмент читања представљају поуке; то је онај духовни слој који указује на снагу духовног, небеског над пролазним овоземаљским, световним. Сам аутор, Свети Архиепископ Данило II, на самом почетку каже да хоће сећајући се неких ствари из живота ових благочестивих и христољубивих, да покаже пут богољубља.

Трећи слој представља лексички колорит; јединствено милозвучје које открива заборављену и скрајнуту лепоту српског језика. То је језик који истински тече љубави, глаголи кроз јединствено беседничко-реторичко-песничко сажимање.

У њему се дивимо богољубивоме мужу, богоподражатељним и богоизабраним речима којима пише писма, ликови су ношени богоугодним мислима и благословима својих родитеља исказаним боговаљним устима… Читаоцима се указује јединствено богатство језика на страницама које му не дају да их прелети у даху, већ подстичу на ослушкивање и промишљање ликова и њиховој благодарењу, трпљењу, јер они су светило чистоте васељенске, казују се служашчом, љубљеном, насличаном премудрости, смислодавцем, казноцем несломлених. Они блажени неискленом душом и кротким срцем истините вере приносе Богу молитву, обучени у тихости и незлобивости.

Премудрост Божија указује се као пут ка хармонизовању света, а сам уметник, писац Данило II, као духовник који нас води на том путу.