Свети Јован Златоусти – Дела (том II)

Социологија као Еклисиологија

Основне црте социјалне теологије Св. Јована Златоустог

Велика је заблуда да је хришћанска теологија тек у новије време показала интересовање за социјалну страну људског живота, а да је раније, поготово у средњовековљу, та страна била занемарена. Свакако најбољи доказ за то су управо Дела Светог Јована Златоустог. Социјалне разлике, огроман јаз између богатих и сиромашних (према којима је он гајио праву очинску љубав), људска похлепа, неправедност друштвених односа, ропство, порекло богатства, све су то проблеми који су њега истински мучили и — болели. Он се, међутим, њима није бавио на начин кабинетског теоретичара, не постоји неки његов спис или књига њима посвећени. Са друге стране, он их се, макар и узгред, дотиче у највећем броју својих беседа, али увек стављајући их у шири контекст, данас бисмо рекли своје антропологије која је по својим основама и суштини — христолошка антропологија образа и подобија, па самим тим, наглашено сотириолошка и еклисиолошка по свом карактеру.

Човек обнавља своју иконичност „по образу Божијем“ и остварује своје „подобије Божије“, тј. уподобљује се Архетипу — Христу Богочовеку кроз светотајински и подвижнички живот у Телу Христовом — Цркви. Тај процес, који се остварује у синергији човекове слободе и благодати Божије, Црква назива „спасењем“ које управо јесте непрекидно узрастање „растом Божијим“ (Кол 2,19) до „човека савршеног, по мери раста висине Христове“ (Еф 4,13), односно до „потпуног охристоличења, док се Христос не уобличи у нама“, док се потпуно не обогочовечимо, док не постанемо боголуди по благодати“.

Ово спасење, односно обожење и обогочовечење по благодати догађа се у Телу Христовом, а пре свега у Божанској Евхаристији као Тајни Цркве и светодуховском саборном догађају спасења. Нико се у Цркви не спасава сâм. По древној хришћанској формули која изражава тај саборни карактер сотириолошке црквености, односно спасења свих и свега у Телу Христовом unus christianus, nullus christianus (један хришћанин [је исто што и] ниједан хришћанин). Бог жели да се „сви спасу и дођу у познање Истине“ (1Тим 2,4), тј. у Богопознање. Јеванђеље спасења је упућено свима. Црква, дакле, није религијско учење или дисциплина коју појединци прихватају за своју индивидуалну религијску употребу и корист, већ је, управо и пре свега, саборна заједница спасења у којој „многи бивају једно Тело у Христу, а појединачно — удови једни другима“ (Рм 12,5).

У пуном континуитету Старог и Новог Завета као две етапе Домостроја спасења, Црква је себе од почетка схватала као Нову Заједницу Бога и човека, као нови Народ Божији, као ново друштво у историји, због чега читаво устројство хришћанског живота има обележје наглашене друштвености и заједничности. Све хришћанске Свете Тајне у суштини су „Свете Тајне за [ново] друштво“, тј. светиње за удруживање и светотајинско уједињавање у Нову Заједницу Тела Христовог.

Садржај

Социологија као Еклисиологија (Еп. Нишки Јован) — 5

Дијалози о свештенству

Беседа прва — 27
Беседа друга — 40
Беседа трећа — 53
Беседа четврта — 84
Беседа пета — 104
Беседа шеста — 113
Беседа (прва по рукоположењу) — 135

Против Аномеја

Беседа прва — 147
Беседа друга — 159
Беседа трећа — 173
Беседа четврта — 186
Беседа пета — 199
Беседа шеста — 216
Беседа седма — 228
Беседа осма — 245
Беседа девета — 258
Беседа десета — 264
Беседа једанаеста — 280
Беседа дванаеста — 289
Јудејима и Јелинима — 302

Против Јудеја

Беседа прва — 341
Беседа друга — 361
Беседа трећа — 368
Беседа четврта — 383
Беседа пета — 399
Беседа шеста — 429
Беседа седма — 446
Беседа осма — 462
О проклињању — 484
Беседа на Календе — 492

О Лазару и богаташу

Беседа прва — 507
Беседа друга — 532
Беседа трећа — 546
Беседа четврта — 567
Беседа пета — 582
Беседа шеста — 595
Беседа седма — 617

Кратак историјат објављивања Дела Св. Јована Златоустог — 631