Предговор
Беседе о статуама светог Јована Златоустог
„Беше у Антиохији, оној на (реци) Оронту, неки презвитер по имену Јован, родом од евпатрида, животом — добар, а беседом и силом убеђивања — страшан, (човек) који је надилазио (све) говорнике око себе, што је и Ливаније Сиријац посведочио. Јер кад је намеравао скончати, и кад га присталице питаху ко да буде уместо њега (на челу његове реторске школе), говори се да је казао: Јован — да нам га хришћани нису отели“. Овим речима је црквени историчар Созомен започео своју причу о Јовану Златоустом. Дабоме, не случајно истичући у први план силу и убеђујућу моћ његове беседе и наводећи детаљ који се, иначе, само код њега од старих писаца може наћи — да је чувени антиохијски ретор Ливаније, учитељ Јованов у реторици, пожелео да управо Јована види као свог наследника.
Само неколико година пре но што је Ливаније ту своју жељу могао да изрекне на самртној постељи (умро је 394. године) у Антиохији се крајем зиме, а почетком 387. године одиграо један догађај који ће, ако то већ и раније није било очигледно, Јована Златоустог избацити у први план и учинити да то што је Ливанију већ одавно било јасно постане ноторна ствар, тј. да је Јован — највећи беседник свог, и не само свог, времена. Сведоци и непосредни актери тог догађаја били су учитељ и ученик, Ливаније и Златоусти, сваки на свој начин.
Стигла је грамата о парама…
Наиме, 25. или 26. фебруара 387. године, непосредно пред почетак Великог поста, у Антиохију је стигла царска грамата о увођењу новог пореза који је ондашњи василевс Теодосије I одаслао широм свог огромног царства. „Стигла је грамата о парама — ствар од давнине страшна“, вели Ливаније у својој Беседи цару Теодосију о побуни. Највероватније је да је разлог увођења тог пореза, такозваног „хрисаргириона“, била Теодосијева намера да достојно прослави петогодишњицу проглашења свога сина Аркадија за августа, а да са том прославом споји и десетогодишњицу сопствене владавине, која је падала нешто касније. Још од времена Константина Великог такве прославе подразумевале су велики трошак. Државна каса је, међутим, била испражњена сталним ратовима са варварима.
Посланицу је у преподневним часовима јавно прочитао ондашњи гувернер провинције Сирија — Келс, у судници (дикастирион-у), која се налазила на великој речној ади у Антиохији на којој се налазила и царска палата, хиподром и чак шест јавних купатила. Чим су је чули, неки од присутних, којих није било мало (било је ту људи на дужности, декуриона, тј. градских већника, адвоката, бивших војника итд.), почели су да јадикују, те једни друге ћутке да оплакују своју судбину, а други гласно да негодују и зазивају Бога у помоћ, уз молитву да издејствује умањење износа пореза, за који се сматрало да је неиздржив. Па ипак, ту још увек нико није врећао цара и царску власт, те архонт „није имао за шта да кажњава“, како тврди Ливаније.
Садржај
Предговор (Дејан Ј. Лучић) — 5
О статуама
Беседа прва — 23
Беседа друга — 48
Беседа трећа — 67
Беседа четврта — 85
Беседа пета — 99
Беседа шеста — 118
Беседа седма — 134
Беседа осма — 143
Беседа девета — 151
Беседа десета — 163
Беседа једанаеста — 175
Беседа дванаеста — 187
Беседа тринаеста — 201
Беседа четрнаеста — 211
Беседа петнаеста — 226
Беседа шеснаеста — 239
Беседа седамнаеста — 253
Беседа осамнаеста — 266
Беседа деветнаеста — 278
Беседа двадесета — 292
Беседа двадесет прва — 312
Беседе катихуменима
Катихеза прва — 329
Катихеза друга — 341
О немоћи ђавола
Беседа прва — 357
Беседа друга — 375
Беседа трећа — 385
О покајању
Беседа прва — 401
Беседа друга — 412
Беседа трећа — 421
Беседа четврта — 432
Беседа пета — 442
Беседа шеста — 453
Беседа седма — 467
Беседа осма — 486
Беседа девета — 497
Похвалне беседе на празнике Господње
На дан Рождества Спаса нашега Исуса Христа — 503
На Богојављење — 518
О Јудином издајству
Беседа прва — 531
Беседа друга — 544
Беседа трећа — 559
О крсту и разбојнику
Беседа прва — 569
Беседа друга — 581
Беседа трећа — 596
Беседа четврта — 616
Беседа пета — 628
О Светој Педесетници
Беседа прва — 643
Беседа друга — 659

Категорије










