Како су се Велике силе односиле према Србима после пропасти средњовековних држава? Како је изгледала српска црквена и народна дипломатија? Ко је подржавао идеју слободне српске државе, а ко не? Како је српски народ геополитику учио из крвавих грешака и да ли морамо и данас да их понављамо? Која је основна идеја водиља српске историје у модерном добу?
Велике силе и Срби 1496–1833. Милоша Ковића је књига о томе како смо се насупрот вољи водећих држава Европе изборили за независну и слободну државу српског народа. Да бисмо то успели, морали смо да стекнемо особено дипломатско и геополитичко чуло у времену када националне државе није било. Једино наслеђе на које је српски народ могао да се ослони било је заветно наслеђе Светог Саве. Проф. др Милош Ковић показује на који начин су српска црква, трговачка, војничка и сељачка елита водили дипломатију вековима турског ропства.
Ковић анализира, у великом хронолошком луку, односе српског народа са свим водећим европским силама. Турска, Аустроугарска, Русија, Немачка, Француска и Енглеска нису се у судбини српског народа појавиле истовремено. Свака од обих држава укључила се у решавање Источног, па и српског питања, у одређеном тренутку. Како је у том историјском тренутку изгледао распоред сила? Које решење је одговарало западноевропским, а које источноевропским силама? На који начин су се супарништва Великих сила преламала у судбини Срба?
Одговоре на ова питања наш народ учио је вековима, некада срећно и одједном, а некада је грешке крвљу плаћао. Отуда је нова књига Милоша Ковића ризница колективног историјског искуства које ће бити неопходно у временима која следе. Поредак се мења, карте (па и географске) поново се мешају, а Срби морају добро да процене са ким, против кога и за шта се морају определити.
Ова књига ће бити класик српске историје и неопходан део личне библиотеке сваког Србина.
А5 формат, тврд повез са илустрацијама, 240 страна